Ako kao policijski činovnik sudelujete u istrazi po nekom ubistvu, očekujete li onda zbilja da je ubica na mestu zločina ostavio svoju fotografiju sa priloženom adresom, ili zar se nećete morati zadovoljiti slabijim i nejasnijim tragovima traženog lica? (Frojd, Uvod u psihoanalizu: 22). Po istom ključu, kad vlast izvrši otimačinu, pa protivustavno oduzme procenat od dosadašnjih primanja penzionera, očekujete li onda da će otimač ostaviti fotografiju sa adresom, ili ćemo se morati zadovoljiti mrvicama koje nas mogu a i nemoraju odvesti na pravi trag?
Za sada, imamo samo ono što je otimač ostavio kao lažni trag. To nam nije ni od kakve druge koristi, već nam služi samo kako bismo ono što je otimač ostavio kao lažni trag, precrtali sa liste potencijalnih odgovora na pitanje ko je otimač i zašto je to učinio. Navodno, otimač je nekakva vlada, koja se predstavlja kao nosilac političkog procesa u Srbiji, a razlog iz kog je već siromašnim penzionerima smanjila ionako mizerne penzije jeste pokrivanje budžetskog deficita, odnosno makroekonomska stabilizacija. Niti jedno od ovo dvoje ipak, nije tačno. Prvo, otimačinu nije učinila vlada Srbije, već ju je ona samo sprovela. Pošto živimo u doba u kom su se, kako to voli da kaže Zigmund Bauman "moć i politika razveli" a suverenitet preselio u neki prostor izvan teritorija nacionalne države, onda je odmah na početku netačno da je pljačkaš vlada. Da bi ona "zaslužila" ulogu otimača, ona bi najpre morala da bude ona u čijim rukama se nalaze politički instrumenti. Onaj ko ima moć, vrlo jednostavno objašnjava Bauman, jeste onaj koji stvari može da uradi. Onaj koji se nalazi u sferi politike, jeste onaj koji određuje šta će biti urađeno. Tako nacionalne vlade perifernih zemalja mogu primeniti silu nad kojom imaju monopol zahvaljujući legitimitetu koji su stekle na izborima, ali ne mogu odrediti koje su to stvari koje valja obaviti. Drugim rečima, vlada Srbije ima moć da pokrade penzionere, ali nema kontrolu nad politikom koja odlučuje o tome kako će i u koje svrhe moć biti upošljena. Mogla se na čelu države, naravno, naći i neka druga vlada koja bi odbila diktat spolja za mere štednje i za koju bi se moglo reći da je "sastavila politiku imoć", ali o takvoj vladi možemo govoriti samo onda kada se u političkom prostoru pojavi revolucionarna politička snaga, što za sada nije slučaj. Tako je vlada samo izvršilac, odnosno posrednik u otimačini, pri čemu i posrednik razume se, zadržava deo plena.
Drugo, objašnjenje koje otimač preko posrednika šalje javnosti u Srbiji, takođe nije validno. Pošto smanjivanje penzija spada pod ono što generalno nazivamo "merama štednje", onda bismo se najpre mogli pozabaviti njima kao fenomenom. U sklopu međunarodnog ekonomskog sistema, mere štednje predstavljaju mehanizam koji se primenjuje onda kada nastupi kriza akumulacije kapitala. Vladajuća klasa i njihovim interesima rukovođene strukture vlasti moraju odreagovati na krizu akumulacije.Time što stagnira ili ne cirkuliše dovoljno brzo (a to se dešava kada ga nema dovoljno), kapital gubi trku sa ostalima u globalnoj ekonomskoj utakmici. Kada dolazi do krize akumulacije? Ponekad je reč o oskudevanju u infrastrukturi koja usporava ili onemućava na primer transport i uopšteno cirkulaciju ili o nedovoljnoj tehnološkoj razvijenosti koja snižava produktivnost. Sve su to problemi dok je cirkulacija kapitala još uvek na stadijumu proizvodnje. Na tom stadijumu mogu se javiti i drugi problemi kao što su jaka sindikalna udruženja ili uopšteno radnički pokret koji već tada za sebe jamče veća prava od onih koja pogoduju vlasniku kapitala i u tom slučaju potencijalna profitna stopa se smanjuje. Ovo svakako nije slučaj u Srbiji. Dakle, radnici nisu uspeli za sebe izboritit više od "optimalnog" u procesu proizvodnje, pa da im se moraju praviti rezovi na polju realizacije, odnosno smanjivati kupovna moć u konačnici. Drugim rečima, ako vas sindikati i radna udruženja poraze na polju produkcije, vi im se uvek preko svojih državnih struktura možete revanširati u realizaciji, pa podići poreze i poskupeti rente za radničku klasu, smanjiti rashode za obrazovanje i školstvo ili pak, uzeti od penzija. Međutim, u Srbiji se ne radi o pobedi radnika u procesu proizvodnje, već su mere štednje nametnute od strane međunarodnih finansijskih institucija kako ne bi došlo do zastoja u reprodukciji kapitala u jednoj potčinjenoj državi koja nema dovoljno resursa i sredstava da bi pratila dinamiku međunarodnog kapitala. Sa stanovišta nacionalne elite, ovaj je cilj takođe imperativ, pa je tako po sredi jedan sklad interesa, međunarodnog i domaćeg kapitala.
Vratimo se sada na penzije. Opšte je poznata činjnnica da od penzija u Srbiji ne žive samo penzioneri, već i čitave porodice u kojima niko nema zaposlenje. Iako bedne, penzije su za mnoga domaćinstva jedini izvor prihoda. Sa stanovišta najprostije liberalne ekonomske logike, pad kupovne moći ne može se dobro odraziti ni na proizvodnju jer vi možete smanjiti penzije i uštedeti, ali prizvodnju ne možete podići jer ste smanjili kupovnu moć i neće imati ko da kupi ni ovo što ste do sad proizvodili. Međutim, ovu kontradikciju kapitala nadomešćuju brojni mehanizmi, a renta ili krediti su samo neki od njih. Dakle smanjite kupovnu moć, onda snizite kamatne stope za zaduživanje kod banaka, podstaknete zaduživanje koje sve više ljudi počinje da praktikuje jer su im primanja smanjena, a onda od čoveka stvorite roba, još većeg nego što je do sad bio. Dakle, smanjenje penzija hoće uticati na javne uštede koje onda mogu pokriti rupu u budžetu koja nastaje smanjivanjem nameta poslodavcima. Pod izgovorom otvaranje novih radnih mesta, smanjen teret posednicima kapitala, omogućava ubrzanu cirkulaciju tog istog kapitala i time stvara benefite za vladajuću klasu. Budžetska kompenzacija za smanjene namete poslodavcima (koji su već izglasani kroz novi zakon o radu) pronalazi se u rezovima u javnom sektoru, smanjenom davanju za školstvo, zdravstvo, kulturu i povrh svega - penzije, a onda se smanjena potrošačka moć kompenzuje bankarskim kreditima. Kako je 85 procenata banaka u Srbiji u inostranom vlasništvu, dug prema stranim poveriocima umnožava se ne samo na nivou države već i samih pojedinaca. To se zove "Put u ropstvo", da se poslužim tim Hajekovim naslovom.
Čemu onda služi taj kapital koji ovakvim merama užurbano nastavlja da cirkuliše? Tehnološkoj inovaciji, razvoju proizvodnih kapaciteta, reinvestiranju i rekli bi sprovodioci pljačke iz vlasti, otvaranju novih radnih mesta. Sve do jednog može biti tačno a i ne mora s obzirom na to da u državi i dalje vlada nepotizam i korupcija. Međutim, možemo poći i ovim idealističkim putem. Višak kapitala u opticaju zaista može dovesti do tehnološkog napretka, ali će taj tehnološki napredak zapravo obezbediti dalju reprodukciju nejednakih odnosa u društvu, on će biti prisvojen od strane privatnih posednika i u konačnici, možda hoće vrhovima prstiju dotaći i one (robove) na dnu, ali će omogućiti pre svega perpetuaciju moći vladajuće klase. Takođe, može se dogoditi da reinvestiranje akumuliranog viška vrednosti proizvede statistički smanjenu nezaposlenost. Ali u uslovima propratnog zakona o radu koji apsolutnu prednost daje poslodavcu i praktično do krajnje mere degradira pregovaračku poziciju radnika, novozaposleni radnici radiće za mizerna primanja i imaće izbora raditi za malu naknadu ili ne raditi. Nezaposlenost nikada neće biti smanjena ispod određene crte koja se u main stream ekonomskoj nauci zove prirodna stopa nezaposlenosti. Ona služi kako bi se uvek među nezaposlenima čuvala "rezervna radna snaga" koja služi kako bi se uposlena radna snaga sve vreme držala u iluziji o srećnoj poziciji zaposlenog, bez obzira na mala primanja i time suzbila svaka pomisao na otpor.
Izgleda da ipak ne treba biti Šerlok Holms da bi se rešio zločin. Negde je zapelo i krenulo nepoželjnim putem po vladajuću klasu. Ona je u Srbiji sprovela globalni trend, ali polako globalni trend počinje da biva i reakcija na ovaj prethodni trend mera štednje. Pre nekoliko dana milion ljudi je izašlo na ulice Rima, jedne od zemalja koja može biti paradigma neuspešnosti mera štednje, odnosno njihove uspešnosti samo po vladajuću klasu. Ako su pronašli svoj interes u ispunjavanju globalnog trenda i nametnuli mere štednje, onda se mogu početi pripremati i na implementaciju globalnog trenda otpora. On ne mora doći sutra ni prekosutra, ali on će doći. Kad? Ima jedna sjajna legenda iz perioda vladavine Miloša Obrenovića koji se nakon što je odlučio da podigne poreze suočio sa informacijom da se narod buni.
-Diži još poreze, na to će Miloš.
- Ali gospodaru, narod je sve glasniji!
- A ti još povećaj, odgovori Miloš.
Posle nekog vremena Obrenović dobija informaciju da se narod ućutao.
- Spuštaj poreze, zavapi Miloš!
I u nas će se narod ućutati, ali onda će već biti kasno da se "spuste porezi", čini mi se.(*)
*Na ovoj priči zahvaljujem Branku Vučiniću
Нема коментара:
Постави коментар