Simptomatična je jedna scena iz "Leta iznad kukavičjeg gnezda" za ovo naše vreme. U krugu sede svi štićenici specijalne ustanove za duševno obolele osobe. Džek Nikolson koji je tu poslat iz zatvora na proveru mentalnog stanja, saznaje da se istek njegove zatvorske kazne neće podudariti sa danom kada će biti slobodan da napusti duševnu bolnicu. Dakle uprkos tome što će njegova inicialna zatvorska kazna isteći, osoblje bolnice koje mu baš nije naklonjeno, zadržava pravo da ga u ustanovi zadrži koliko misli da je potrebno. Međutim, jedno drugo saznanje u tim momentima njemu je izmamilo osećaj neverice ozbiljnijih razmera. Uvidevši da ponovo postaje zatvorenikom ali ovoga puta bez presude, on se najednom nalazi pred saznanjem da su izuzev njega i još dvojice ili trojice pacijenata, svi ostali u toj ustanovi dobrovoljno, bez prisile. Više nego li nad svojim slučajem, on ostaje zatečen pred fenomenom pristanka na uslove na koje bi samo duševno bolestan čovek pristao. Aha, ali onda čini mi se, shvata da to jeste institucija za duševno obolele osobe.
Pri postavljanju naivnog pitanja oko toga zašto nema otpora u Srbiji kada je na sceni evidentna uspostava autoritarnog poretka, čini mi se da se često gubi iz vida to da ono što danas jeste, nije umnogome različito od onoga što se sanjalo pred kraj dvadesetog veka. Tri uslova koja je "Otpor" kao glavna antimiloševićevska politička organizacija postavljao, ticala su se toga da Milošević više ne bude predsednik, zatim slobodnih izbora koje će priznati ceo svet i uspostave "normalnog društva". Od ta tri zahteva, jedino prvi nije sklon različitim tumačenjima. Slobodni izbori mogu se razumeti na nekoliko načina, ali recimo da nam je i tu (makar za ovu priliku) jasno o čemu se radi. Treći zahtev koji je trebalo da bude nekakva posledica ispunjenja prethodna dva, ipak ostaje da visi u prostoru opšteg ili je tako barem izgledalo 2000. godine, kada je svrgnut Milošević. Ono što se u "Otporovim" spotovima ili predizbornim sloganima i programima opozicionih stranaka podvodilo pod "normalno društvo", bilo je isto ono uređenje koje su baštinili podržavaoci i finansijeri celokupne opozicije krajem devedesetih. Normalno društvo dakle, jeste ono koje neguje nacionalni identitet. Ono politički homogenizuje, dok ekonomski raslojava. Ono je nominalno demokratsko, praktično usko interesno. Kao takvo, oligarhijsko, ono uništava političko u politici koju svodi na simbiozu bahatosti i umerene aristokratske uglađenosti. Po potrebi, poredak pod kojim obitava "normalno društvo" represivan je, ali samo u momentima kada je "normalno društvo" u opasnosti od nasrtaja neartikulisanih i stoga uvek opasnih masa. Ako ga napadne neka paralelna oligarhijska unutarnacionalna ili internacionalna struktura, ono uvek iznađe načina da deluje inkluzivno, barem kada je u pitanju horizontalna odnosno klasna saradnja. Kolač je deljiv na više delova onda kada kolač raste. U "normalnom društvu" on raste onda kada se od naroda uzima više, kada im se smanjuju penzije i plate, kada ih se represivnim merama primorava da ispunjavaju obaveze prema eliti iznad svojih mogućnosti, a da žive ispod objektivne granice siromaštva.
Nije mi zato baš najjasnije, šta znače svi ti pozivi "građanske Srbije" na otpor i protiv koga bi taj otpor trebalo biti usmeren. Građanska Srbija pobedila je 2000. godine i ovo što imamo danas upravo je otelotvorenje građanskoga sna. Iz Evropske Unije stižu samo reči hvale za reforme koje će ojaditi ljude, što i ne čudi jer iz perspektive EU to jeste "normalno društvo". Na delovanje neofašističkih organizacija, njihove molebane po ulicama prestonice, tamo neko marširanje četnika na Novi Pazar ili skandiranja na stadionu niko ne reaguje jer fašista bogu hvala ima u svim "normalnim društvima". To je zapravo cena koju plaćaju demokratije. Zapravo, postojanje fašizma je dokaz da demokratija postoji! Sve je to dakako normalno...Eno ga, premijer ima zakazano predavanje na LSE (Londonskoj školi za ekonomiju). U najavi ne piše ništa o tome šta će biti tema, ali pretpostavljam da neće biti "Kako ubiti 100 muslimana za svakog Srbina". To je neka davna prošlost, a "normalna društva" gledaju samo ka budućnosti.
Polako, došli smo i do toga zašto nema otpora. Prvo, zato što je današnje društvo ono isto koje su sanjali Miloševićevi opozicionari. Jedini problem koji oni imaju, jeste taj što su im opet zvečku uzeli Milošević i Šešelj, odnosno njihove reinkarnirane replike. Sada bi demokrate i "građani" da se bune, ali nemaju više fond za bunu. Baš kao što je Zapad do 1997 podržavao Miloševića pa ga naprasno "pustio niz vodu" i doveo opoziciju na vlast, tako i danas vlast ima punu podršku za sve što čini, ali im se kraj još uvek ne nazire. Nema dakle otpora, jer je otpor uzidan u današnji poredak. Zato ga se i ne finansira odvojeno, već sve ide o jednom trošku. Istovremeno, protiv onog dela društva koji bi mogao da pruži pravi otpor ovoj simbiozi duhova prošlosti i sadašnjosti deluju zajedno sistem i gore pomenuti fašisti. Baš kao što je to kroz istoriju bio slučaj. Uz sve to, ova danas, otporaško - miloševićevsko - šešeljevska crno - crna koalicija ima pristanak naroda za sve što radi. Ona je uspela da stanje stvari predstavi kao nužnost, a proizvode tih "nužnih mera" čak i kao prirodne. Otuda bi i nas danas trebalo da zabrine, čak i više od naše pozicije unutar poretka u koji smo nasilno uterani, to što u njemu mnogi obitavaju svojom voljom. Da li su ljudi koji pristaju danas na poredak duševno oboleli? Ili su samo očajni, sputani, osiromašeni, istrošeni i unesrećeni? I u jednom i u drugom slučaju, treba im pomoć.
Otporov metod je zasnovan na političkoj filozofiji pristanka po kojoj manjina valid većinom zahvaljujući pristanku većine ili kako bi to Hjum rekao:
ОдговориИзбриши"It is therefore, on opinion only that government is founded; and this maxim extends to the most despotic and most military governments, as well as to the most free and most popular. (David Hume, Of the First Principle of Government)
Otpor se, za razliku od tradicionalne opozicije, nije bavio samim Miloševićevim režimom koliko se bavio izvlačenjem poluga moći koje su počivale u rukama većine (koja nije bila jedinstvena) i to pozivom na otpor. U tom smislu današnja "građanska Srbija" mnogo više liči na tradicionalnu opoziciju protiv Miloševića nego na Otpor.
S druge strane, da bismo razumeli normalnost koju pominješ, moramo pribeći Gramšijevoj analizi kulturne hegemonije koja se uspostavlja kao normalnost, kao nešto prirodno i neizbežno. U tom smislu je upravo poziv na otpor nemoguć ako se ne dovede u pitanje trenutna kulturna hegemonija (što "građanska Srbija" danas ne radi, kao što nije radila ni opozicija protiv Miloševića).
Hvala Ivane na komentaru.
ОдговориИзбришиSaglasan sam sa tim da je postojala razlika izmedju opozicije i Otpora, sve dok Otpor nije omogucio opoziciji da ga se instrumentalizuje za potrebe opozicije. S jedne strane, to je bio i logican korak, s druge bio je poguban po Otpor jer ga se uvuklo u proces alokacije politicke moci iz ruku jedne, u ruke druge elite koja je na klasnoj horizontalni zauzimala identicne pozicije kao i prethodna.
S tim u vezi, cini mi se da nazalost, Otpor ne moze zauzeti privilegovanu poziciju izvan konteksta opozicije koja se o njega okoristila. Ako kazemo da je Milosevic bio vodja liberalne struje unutar Saveza Komunista Srbije i da je sa njim na vlasti pocelo ono sto nazivamo svojinskom transformacijom ili procesom promene socio - ekonomskog ustrojstva, onda Otpor svakako nije bio taj revolucionarni faktor koji je nastojao da Milosevicevu kontrarevoluciju ponisti i vrati samoupravni sistem. Dakle jedino sto je u tom scenariju Otpor mogao biti, jeste neka vrsta neokaljanog, buntovnickog ali ipak gradjanskog drustva kome bas i nije bilo najjasnije sta bi, osim toga da bi hteli da Milosevica nema. U tom smislu se slazem sa tobom da Otpor nije inicijalno bio unutar cisto klasne agende opozicije, ali je kasnije u nju uvucen (svesno ili ne, drugo je pitanje).
Tako zapravo i dolazimo do toga da ostvarivanje gramsijevske kulturne hegemonije nije moguce bez marksisticke dvodimenzionalne revolucije, odnosno interne i eksterne. Nesporno je da Otpor jeste radio na toj unutrasnjoj revoluciji unutar svakog coveka, ali je cini mi se kljucno pitanje da li je proizvod toga upravo ovaj danasnji preduzimljivi i sebicni pojedinac,? Ceo problem lezi u tome sto je opozicija Milosevica predstavila kao paradigmu socijalisticke "retrogradnosti", a ne postsocijalisticke periferne (neo) liberalizacije drustvenog i ekonomskog okvira. Borba protiv Milosevica, gledano iz ugla tadasnje opozicije, bila je ujedno i borba protiv protiv socijalizma i borba "za" liberalno, gradjansko drustvo. Takvo drustvo smo i dobili, samo sto ono ima karakteristike perifernog gradjanskog drustva, usled strukturnih nemogucnosti da poprimi oblike onih drustava Zapada o kojima se sanjalo. Cini mi se, da je debata oko Otpora zaista kompleksna, ali da u krajnjoj liniji, nije lako abolirati Otpor za sve navedeno, uprkos tome sto se, opet kazem, on ne moze u potpunosti poistovetiti sa tadasnjom liberalno nacionalistickom opozicijom koja je pokusala da smakne istu takvu, liberalno nacionalisticku vlast.
https://medium.com/@zdravkojankovic/5a9c702ed245
ОдговориИзбришиZdravko,
ИзбришиProcitao sam Vas tekst i sa vecim delom sam saglasan. Uvodni pasus u kom problematizujete pojam "gradjanska Srbija" zahtevao bi odgovor u formi novog teksta i ja cu se potruditi, ako mi vreme dozvoli, da uskoro i na to odgovorim. U potpunosti se slazem sa tim da je neophodno iznedriti novu levicu i verujem da ce se neka organizovanija forma u dogledno vreme pojaviti.
Otpor nije imao strateški cilj, ako pod strateškim ciljem podrazumevamo neku ozbiljnu društvenu transformaciju. Srbija je pod Miloševićem bila u stanju blokirane tranzicije te je cilj Otpora bio da tu tranziciju odblokira. Ali ništa više od toga. Čak i kad posmatramo učinak, ta tranzicija je odblokirana samo površno i to najviše vezano za izborni proces.
ОдговориИзбришиPitanje je zašto. Ja se šalim pa kažem da smo mi odrastali u besklasnom društvu pa zato nismo bili klasno svesni. Ali tu ima i zrno istine. Otpor je nastao u doba "kraja istorije" i ideološke dominacije Zapada. Zato je Otpor bio u potpunosti posvećen metodu, a ne cilju. Cilj je bio zadat - odblokirati tranziciju. Ko je zadao taj cilj? Okruženje. U srednjoj i istočnoj Evropi je tokom devedesetih taj proces tranzicije bio u punom zamahu.
Mislim da je taj nedostatak strateškog cilja osnovni razlog za tako brz sunovrat Otpora nakon Miloševićevog pada. Uloga katalizatora prestaje kad se završi hemijska reakcija.
Ono gde Otpor zauzima privilegovanu poziciju u odnosu na opoziciju je metod koji sam ukratko opisao u prvom komentaru. Ako stvari podignemo na ideološki nivo, tu ta privilegija nestaje jer Otpor nikad nije ni pokušao da formuliše nekakvu ideološku alternativu.
Prihvatam da Otpor nije imao kao organizacija strateski cilj, osim toga da svrgne Milosevica. Takodje se slazem da su u toku devedesetih godina i mnogo stariji i iskusniji levi intelektualci upali u zamku o demokratskoj transformaciji, za koju se na kraju ispostavilo da je bila anti - demokratska. Medjutim, nisam saglasan sa tim da je transformacija odblokirana povrsno. Naprotiv, mislim da je njena deblokada, a uzimajuci u obzir i njenu blokiranu fazu devedesetih, samo potvrdila strateski poguban kurs.
ОдговориИзбришиTransformacija koja se razume kao pre svega ekonomska liberalizacija, koristila je narativ o politickoj liberalizaciji samo kao paravan. Dakle ekonomska liberalizacija bila je glavni cilj, a da je kojim slucajem Milosevic bio voljan (kao krajem osamdesetih) da tu liberalizaciju sprovede, njen se politicki temelj uopste ne bi smatrao problematicnim. Bilo bi zapravo svejedno da li je na vlasti Milosevic, Kostunica, Djindjic...Da je to tako, pokazuju danasnji autoritarni rezimi poput madjarskog, turskog, ruskog, azerbejdzanskog, singapurskog, a prethodno spanskog, cileanskog itd sa kojima nema vecih nesuglasica na globalnom nivou.
Razumljivo mi je to sto govoris u vezi sa ideoloskim okvirom Otpora. Ipak, ostavljajuci taj prostor nepopunjenim (iz razloga omasovljivanja), ostavljena je mogucnost eksterne popune tog ideoloskog prostora, sto je na kraju i ucinila opozicija. Ne kazem da je moglo drugacije, to ces ti bolje znati. U svakom slucaju saglasan sam sa drugim delom Zdravkovog teksta u kom govori o neophodnosti ovoga puta jasne leve opozicije, kako se nekom neformalnom danasnjem kritickom krugu ljudi, ne bi dogodilo isto sto i Otporu, a to je da ga instrumentalizuje znatno organizovanija (i mocnija jer dobija sredstva iz Rusije ili odakle vec) opozicija Vucicu. Ta je opozicija danas klerofasisticka, dok je ona nekada bila liberalno - nacionalisticka. Ako je taj propust otpora (mozda i nuzan) za rezultat dobio ovo danas, cini mi se da bi svaki propust slicne vrste (ideoloske neutralnosti) uskoro mogao za rezultat da ima i mnogo pogubnije politicke posledice.