Po prvi put
od završetka Frankove diktature u Španiji, na izborima za nacionalni parlament
izvesno je da će vlada biti formirana samo ukoliko se nekoliko stranaka
dogovori oko koalicije. Filozofija koju forsira elektoralni sistem u ovoj
mediteranskoj državi jeste ona koja garantuje političku stabilnost, na uštrb
demokratskog upravljanja. Diskrepancija između broja glasova koji su potrebni
različitim partijama da bi osvojile mesto u parlamentu ogromna je. Primera radi
Ujedinjena levica je osvojila blizu milion glasova i samo dva poslanička mesta,
dok je vladajućoj Narodnoj partiji bilo potrebno oko 56 000 glasova za jedno
mesto, Podemosu oko 70 000, socijalistima oko 58 000 i tako dalje. Pred najskorije izbore, od ljudi u Barseloni
mogao sam čuti da je „koalicija“ gotovo pa nepoznata reč u španskom političkom
životu. U prošlosti su se socijalistička (PSOE) i Narodna partija (PP) smenjivale na vlasti što uz
pomoć apsolutne većine, što otvorene ili prećutne podrške za manjinsku vladu
koju bi formirale nakon što bi dobile prostu većinu. Poslednja ovakva promena
vlasti dogodila se 2011. godine kada je Zapatero (PSOE) ustupio mesto vladajuće
partije Rahojevoj PP.
Pored
tabloidnih dešavanja poput nokautiranog premijera Rahoja u rodnom mestu u
Galiciji (od strane maloletnika koji je u rodbinskim odnosima sa Rahojevom
suprugom), ili simpatične situacije u kojoj je gradonačelnica Barselone Ada
Kolau zaboravila ličnu kartu kod kuće pa je morala dva puta dolaziti na biračko
mesto, jedna se značajna novina naselila u špansku politiku. Iako je daleko od ispravnog zaključak lidera
socijalista Sančeza da „Španija skreće ulevo“, očigledno je ipak da Španija
skreće sa bipartizma i puta stabilnosti po cenu manjka (ili odsustva)
demokratkog odlučivanja, ka partijskom pluralizmu i opštoj promeni javnog
diskursa. Najviše glasova ponovo je, kao i 2011. osvojila „Partido Popular“
premijera Rahoja, ali je njihov broj mesta u parlamentu pao sa 186 na 123 (od
ukupno 350). Iako sebe smatraju jedinim pobednicima izbora (jer bez njih, ili
makar njihove podrške teško može biti nove vlade), socijalisti su sa svojih 90
mesta u parlamentu izgubili 20 mesta u odnosu na pre četiri godine. Ovi
rezultati dve vodeće partije u Španiji ujedno predstavljaju i najlošiji
rezultat za socijaliste u istoriji, ali i najlošiji rezultat za PP od 1989.
godine.
Gde su otišli
glasovi dveju najvećih partija? Glasovi Rahojeve stranke slili su se na konto
partije „Građana“, odnosno partije pod nazivom „Ciudadanos“. Pod vođstvom
mladog oportuniste Alberta Rivere, „Građani“ su iz katalonskog političkog
prostora uskočili u trku za parlament na nacionalnom nivou, nakon gotovo 10 godina
delovanja u regionu na severu. Oni su se u značajnoj meri okoristili o korupcionaške
afere koje već neko vreme potresaju vladajuću PP, pa su tako na krilima
zaokreta od bipartizma ka partijskom pluralizmu došli do 40 poslaničkih mandata
i četvrtog mesta na poslednjim izborima. Ovo je inače stranka desnog centra,
što se može videti po čisto neoliberalnom ekonomskom programu i pozivima da
„španska ekonomija postane konkurentnija najjačim ekonomijama sveta“. Na
suprotnoj strani od njih, nalazi se Podemos čiji je lider Pablo Iglesijas samo
dve nedelje pred izbore u jednoj televizijskoj emisiji predvideo da će njegov
pokret osvojiti 102 mandata, da bi rezultat bio na kraju 69 poslaničkih mesta.
Poslednji rezultati anketa, samo dan uoči izbora (ankete koje radi katolonska
agencija za istraživanje javnog menjenja, a koji su se pojavili u Andori u
vreme predizborne ćutnje, tako što su umesto imena partija, pored procenata
stajale razne voćke - jabuke, breskve
itd), Podemos je bio na drugom mestu, dakle ispred socijalista.
Nova leva politička
snaga čija je socijalna baza oličena u pokretu „15 M“ (skraćeno za „15. maj“,
što je izvorno ime pokreta poznatijeg pod imenom „Indignados“) za razliku od
Ciudadanosa, zapravo je kreirala novi politički prostor, pa je otuda ovaj
rezultat dobar, ali ne i sjajan. Pošto je Podemos uspeo da kreira prostor za
zaokret u španskom političkom životu, njemu bih posvetio malo veću pažnju i
upitao se, da li je Podemos ostao „kratkih rukava“ na ovim izborima? Da li je
nakon što je sa sobom doneo i nadu da će u se u Španiji dogoditi ne samo
okončanje bipartijske oligarjijske vladavine, već i početak nove ere koja bi
mogla ispuniti nedosanjane snove grčke Sirize ili da budem još dramatičniji –
početak osvete za „slomljenu kičmu“ Aleksisa Ciprasa, Podemos na ovim izborima
ušao u institucije i zatvorio vrata za sobom, ili je otškrinuo i naredna vrata
radikalne demokratske emancipacije?
Prvo pitanje
koje sam postavio prijateljima u Španiji, koji uglavnom glasaju za Podemos (u
Barseloni u koaliciji sa Ujedinjenom levicom) bilo je: „Verujete li i dalje?“.
Nisu mi mogli ponuditi jednostavan odgovor. Moj je utisak da je od izbora za
Evropski parlament u maju prošle godine kada je Podemos pobedio i postao druga
uzdanica evropske levice, ovaj pokret već sredinom 2015. Godine u očima birača „skliznuo“
ka staroj dobroj priči o „manjem zlu“. Od pokreta koji je sebe struktuirao po
sistemu „krugova“, ne pristajući na tradicionalno hijerarhijsko unutarpartijsko
ustrojstvo, Podemos je postao baš takvom, hijerarhijski ustrojenom partijom. Ja
sa ovim nemam problem i šta više, rizikujući da razočaram romantični deo sebe
samog, mislim da je ovo bilo neophodno i ako želite, politički korisno. Drugi
talas zaokreta koji Podemos pravi u odnosu na 2014. godinu (kada je u jednom
trenutku i bio vodeća politička snaga prema istraživanjima javnog mnjenja),
tiče se promene retorike. U početku, kada je nastajao pokret M – 15 , kada su
nicali razni ogranci tog pokreta, akcenat jeste bio na parolama ala „Occupy“
poput „mi smo 99 %“, ali moglo se jasno videti da zahtevi novog pokreta
odozdo mešaju tradicionalnu retoriku i njenu aktuelizaciju, kontekstualizaciju
ili jednostavnije – vrše adaptaciju vremenu u kom žive. Iako je rad teorijskog
(i bračnog) tandema Laclau – Muf, iz kog je Podemos crpeo koncepte poput
„popularnog suvereniteta“, „kontra – hegemonije“ ili „progresivnog populizma“ pre
u vodama neo – marksizma, pa čak i post – marksizma, ova je praksa praćena
aktuelizovanom levom retorikom, mnoge u Španiji navela da veruju. Ipak, kako je
vreme odmicalo, Podemos se odlučio da pravi zaokrete koji su sve manje
stavljali akcenat na klasu i radništvo, a sve više na ideološki „neutralnu“
retoriku poput potenciranja dihotomije između „naroda“ i „političke kaste“.
Nastavljeno je insistiranje na obrazovanju za sve, opštem pravu na zdravstvenu
zaštitu, socijalnoj inkluzivnosti raznih obespravljenih slojeva, ali je još u
Iglesijasovom autorskom tekstu za Le Monde Diplomatique iz avgusta ove godine
bio jasan finalni zaokret ka post – ideološkoj poziciji koja se može prevesti
kao „nismo mi ni levica ni desnica, mi smo uz obespravljeni narod“. Svi smo se
pitali, je li ovo bila predizborna taktika ili suštinski zaokret?
Razvoj Podemosa u poslednje dve godine svakako je, mnogo kompleksnija tema i zahteva više prostora nego što ga ja ovde imam. Pored polu – kritike koju sam im uputio u prethodnim redovima, evo u nekoliko redova apologetizma. Primera radi, početno povezivanje Podemosa i Iglesijasa samog sa „čavizmom“ u Španiji ne nailazi na salve oduševljenja kao što je to primera radi, slučaj kod nas u krugovima sklonim fetišizaciji Latinske Amerike – šta više. Nije nužno ovo vezano za negodovanje pred socijalizmom, koliko za negodovanje pred „kaudiljo“ sistemom tipičnim za latino – američku politiku. Dakle, to se moralo ublažiti ili gotovo napustiti kako bi se pokušala ugroziti hegemonija dve vodeće partije. Ipak je sa druge strane, u post – izbornom govoru Iglesijas svoje obraćanje završio sećajući se nikog drugog do Salvadora Aljendea i to rekavši: „Večeras se sećamo besmrtnih reči Salvadora Aljendea – istorija je naša i nju kreiraju ljudi“.
Drugo, Siriza
i njen neslavni završetak gerilske borbe sa briselsko - berlinskim „Golijatom“
uticala je na smanjenje euforije oko Podemosa, kako u Evropi tako i u samoj
Španiji. Iako je ova zemlja četvrta ekonomija sa jednom desetinom udela u
ukupnoj ekonomiji evrozone, pa je stoga njena progovaračka pozicija mnogo bolja
od pozicije malene Grčke (sa manje od 2 % udela u BDP-u zemalja evrozone),
brutalno pregažena Grčka naterala je Podemos da primera radi, u kampanji za
nacionalne izbore potpuno zanemari pitanje odnosa sa EU i kreditorima. Umesto
toga, akcenat je bio na „internim“ pitanjima, poput nezaposlenosti i korupcije.
U svakom slučaju, polomljena Sirizina kičma Podemosu je skresala krila i
prizemljila ih nakon evropskih izbora 2014. Zato je partija krenula putem
„kojim se češće ide“ i to je razumljivo. Treće, Podemos je u Barseloni i još
nekoliko izbornih jedinica išao zajedno sa „Ujedinjenom levicom“, tradicionalnom
levom partijom, koja već dugo ostaje odana socijalističkoj ortodoksiji. Ono što
Podemos nije mogao eksplicitno, mogla je „Isquierda Unida“ kojoj su uzgred,
otišli i mnogi razočarani potencijalni glasači Podemosa (ili joj se vratili).
Podemos je odneo pobedu u Kataloniji i Baskiji, bio drugi u Madridu, Galiciji,
Valensiji. Tako je ova partija, izrasla iz „Indignadosa“, razbila bipartijsku
rigidnu Španiju i u tome je njena ogromna zasluga. Ranije pomenuti desno –
liberalni Ciudadanos samo je uskočio u prostor prethodno prokrčen od strane
Podemosa. Odgovor na gore postavljeno pitanje oko toga „da li je Podemos ostao
kratkih rukava“ osvojivši značajno manje glasova nego što je njen lider
očekivao (69 umesto 102 poslanička mesta) i ipak zauzevši treće umesto drugog
mesta (sa oko 1,5 posto manje glasova od drugoplasirane PSOE) zavisi od toga kuda
Podemos planira da ide nakon ovih izbora?
Jasno je
nadam se, da pod „kuda Podemos planira da ide“, podrazumevam znatno širi opseg
političkih snaga unutar same partije ali i oko nje (pokreti u Madridu i
Barseloni primera radi, koji su dobili gradonačelnice ali nisu formalno deo
Podemosa), kao i njegovu bazu oličenu u socijalnom pokretu iz 2011. godine. Ako
putanja kretanja nadilazi prostu fragmentaciju španskog političkog prostora kao
cilja po sebi, ako ona podrazuveva osnaživanje pokreta kao dela šireg,
evropskog pokreta, ako put kojim „se češće ide“ iz predizborne kampanje postane
put „kojim se mora ići“ ako se želi dostići radikalna demokratska emancipacija
španskog ali i evropskih naroda, onda Podemos nije ostao „kratkih rukava“. U tom
slučaju, prvi nacionalni izbori na kojima je Podemos ostvario značajnu podršku
mogu biti samo uvod za naredne izbore u kojima može ponoviti izborni uspeh
Sirize. Ovo dakako nije nemoguće jer bi se uskoro mogli dogoditi novi izbori,
pošto izborna matematika ne ostavlja previše prostora za formiranje vlade. To
bi značilo čak i mogućnost da se ponovi grčki izborni scenario, prema kom
Siriza pobeđuje u ponovljenim izborima u Grčkoj. Ako sa druge strane, Podemos
pristane na koaliciju sa socijalistima (Sančeza ali i bivšeg premijera
Zapatera), uz podršku nekih manjih partija, onda postoji ozbiljan rizik da
glasači Podemosa, kao i njegova baza, šire i uže članstvo, ipak ostane kratkih
rukava. Treća opcija bi bila da PSOE i PP uđu u veliku koaliciju, pod uslovom da
Rahoj koga su socijalisti najviše kritikovali u kampanji ne ostane premijer,
ili da PP i Ciudadanos uz podršku manjinskoj vladi od strane PSOE, naprave
vladu – što je najmanje verovatno. U tom bi slučaju Podemosova putanja
radikalne emancipacije mogla biti još i osnažena, dodatnom kompromitacijom
ostalih političkih snaga. Pošto se na predizbornim mitinzima Podemosa, klicalo:
„Si, se puede“ ili, „da može se“, sad nam po svemu sudeći ostaje da sačekamo
odgovor na pitanje „si se quiere, o no“, odnosno, „da li se hoće, ili ne?“
Нема коментара:
Постави коментар