среда, 07. август 2013.

Čikaška škola u Srbiji

Rekonstrukcija vlade Srbije skoro je zavrsena. Nakon 13 godina upravljanja srpskom ekonomijom iz nje je izbacen Mladjan Dinkic, covek kome je nekako uspevalo da uprkos tome sto na svakim izborima jedva predje cenzus, svojom vestom rukom uvek dohvati najvaznije resore u srpskoj vladi. Umesto njega, drzavnim novcem ce kako stvari stoje, upravljati onaj ko je na izborima osvojio najvise glasova. Naizgled, to je demokratski. Premijer sa druge strane, ostaje i dalje neko cija partija bez koalicionih partnera ima podrsku ne vise od 10 odsto gradjana. Naizgled ili kako god zelite drugacije, to nije demokratski. Ipak, ono sto izmedju demokratije i anti-demokratije donosi pobedu ovom potonjem,  jeste najava da ce se u drzavnoj upravi pojaviti nekakvi inostrani strucnjaci. Vicepremijer pominje cak i Stros Kana  i kaze da nema nikakav problem sa tim da stranac bude cak i ministar u vladi. Sta ovo zapravo znaci?

Ono sto je na prvi pogled vidljivo, jeste da Vucic implicitno priznaje da u njegovoj stranci ne postoji niko ko bi bio dovoljno strucan da obavlja posao ministra finansija. Sta vise, on priznaje da u celoj drzavi ne postoji niko takav. Vec na ovom prvom koraku dakle, on sebe diskredituje jer je u predizbornoj kampanji tvrdio da njegov SNS ima najstrucnije i najsposobnije ljude za upravljanje drzavom. Lagao je, kao sto su to cinili i mnogi pre njega.

Dalje, prizivanje inostrane pomoci od strane medjunarodnih finansijskih institucija (ili njihovih personifikacija) nije nepoznata praksa. Mozda je najpoznatiji primer Cilea iz 1973, nakon sto je nasilno, uz pomoc vlade SAD i CIA, sa vlasti svrgnut demokratski izabran predsednik Salvador Allende. Neposredno po uspostavljanju nove fasisticko - marionetske diktature u ovoj zemlji, Pinoce (kao novi lider nakon vojnog udara) bio je od strane SAD prepoznat kao saveznik, iako je samo u prvoj godini mandata likvidirao oko 11000 ljudi. Tada vodeci ekonomista takozvane 'Cikaske skole' iliti 'Chicago boys', Milton Fridman, proglasio je Cile 'ekonomskim cudom'. Uz 'pomoc' Fridmana i njegovih cikaskih kolega, Cile je potpuno liberalizovao svoju ekonomiju, denacionalizovao javna preduzeca (medju prvima Telekom) i time postao zamorce za eksperiment uspostave neoliberalne ekonomije. Samo nekoliko godina kasnije, ovo ce postati dominantan ekonomski model. Ipak, Fridmanova ocena o Cileu kao 'ekonomskom cudu' nije u skladu sa podacima koje iz tog vremena imamo. Inicijalni efekat ove ekonomske 'shock therapy' bio je pad prozvodnje za 15 % do 1975, dok su nadnice snizene za jednu trecinu u odnosu na period pre 1970,  a nezaposlenost je dostigla 20 %. BDP je do 1982. godisnje rastao 1.5%, sto je bilo znatno manje od rasta iz 1960-ih kada je godisnji rast iznosio 2.3 odsto. Rast od svega 1.5 posto bio je znacajno manji i od prosecnog rasta na nivou cele Juzne Amerike od 4.3 %. Tokom 1980-ih, ukupan rast ovog 'ekonomskog neoliberalnog cuda' iznosio je 8 %, dok je na nivou kontinenta iznosio 40 odsto. Tokom depresije izmedju 1980 i 1982, cileanski BDP opao je za 12.9 %, dok je ta cifra na nivou celog kontinenta iznosila svega 4.3 %.

Koja je onda slicnost, a koje su razlike izmedju srpskog i cileanskog slucaja? Sa jedne strane obe zemlje imaju marionetke vlade. Dok je cileanska vlada u zamenu za podrsku pri vojnom udaru na raspolaganje dala celu svoju ekonomiju inostranim libertarijanskim ekonomistima - bez da ih je postavljala za ministre, srpska vlada bi da ih postavi jos i na drzavne funkcije. Dok je cileanska vlada mozda i imala razloga da poveruje Fridmanu da je potpuna liberalizacija ucinkovita (jer je u Cileu ona zapravo prvi put implementirana i nije bilo predjasnjeg iskustva koje bi govorilo drugacije), clanovi srpske vlade ili ne citaju vesti, ili ne povezuju da je kriza neoliberalizma dovela do propasti mnogih drzava sirom sveta i da je dovodjenje bivseg direktora MMF (iako clan Socijalisticke partije, Stros Kan je na mesto direktora institucije koja implementira neoliberalne mere na svetskom nivou, te se bavi ucenjivanjem  i 'menadzerisanjem' mera stednje, dosao na predlog Sarkozija) ravno samoubistvu. Iako Vucic govori kako ne postoji niko drugi ko ce zemlju izvuci iz stanja u kom je javni dug presao 60 %, mozda ne bi bilo na odmet da proveri koliki su javni dugovi zemalja EU, koje su upravo pod dirigentskom palicom MMF i Svetske banke, ali i svojih nacionalnih neoliberalnih vlada, dostigle nivo javnog duga od preko 85 % na nivou cele EU, a pojedinacno 152% (Grcka), 127% (Italija) 120% (Portugal), 117% (Irska). On ne shvata da vecina zemalja EU (ukljucujuci i Nemacku) ima javni dug iznad 60 % (izuzev nekoliko manjih poput Estonije ili Luksemburga), kolika je inace fiskalna granica postavljena za sve zemlje evrozone i da nije visina javnog duga ta koja ti smanjuje npr. kreditni rejting, vec neposlusnost pri sprovodjenju mera stednje. A upravo su mere stednje nesto sto ce svaki 'inostrani strucnjak', a pogotovo neko iz MMF-a da sprovede. Na slucaju Cilea videli smo do cega ovakve mere dovode. Da ne zaboravimo i druge slucajeve, poput, na primer, Rumunije iz 1980 - ih, kada je Causesku, uz najrigoroznije mere stednje vratio celokupan javni dug, ali je osiromasio stanovnistvo do te mere da je na kraju streljan. Uz sve antipatije koje prema celokupnoj poitickoj eliti gajim, moram priznati da ne bih voleo da Acika ovako zavrsi.

I da se vratimo na demokratiju. Polemike da li se demokratija moze da svede samo na glasanje ili podrazumeva nesto vise, da li je bolja plebiscitarna, predstavnicka, deliberativna ili direktna demokratija i koju mi od ovoh (ako i jednu) zivimo, sada postaju manje vazne. U ovom slucaju svako tumacenje demokratije pada u vodu jer je dovodjenje inostranih 'strucnjaka', koji ce pritom iz zemlje iscrpeti sve sto se iscrpeti JOS moze, svakako najeksplicitniji primer anti - demokraticnosti. Tako da Vucic gubi ovaj poen koji je 'za demokratiju' osvojio time sto je sa drzavne kase sklonio ruke coveka koji trenutno ima podrsku oko 3 % birackog tela. 












Нема коментара:

Постави коментар