Film "Krugovi" Srdana Golubovića prvi put je prikazan sarajevskoj publici na Film festivalu pre nekoliko dana. Predhodno je u beogradskom Sava Centru isti film nagrađen petnaestominutnim aplauzom. Ništa drukčije nije bilo ni u Sarajevu. Iako su "Krugovi" prema mojoj skromnoj laičkoj proceni, kao filmsko delo zaslužili svaki sekund tih aplauza, ipak je svima nama koji smo film gledali na pameti sve vreme, pa i dok smo pljeskali, bio Srđan Aleksić, heroj. Pitanje koje se nažalost na ovim našim tragikominičnim prostorima nameće je, čiji je on heroj?
U proteklom ratu svaka od strana imala je i dalje ima svoje heroje. Tako mi je ispred bioskopa Cinema City u Sarajevu, pre dva dana prišao stariji gospodin koji je prodavao knjigu pod nazivom "Naser". U Zagrebu na Trgu Bana Jelačića godinama je stajala velika fotografija Ante Gotovine. U Beogradu sam, eto isto baš nedavno, video dva klinca sa majicama sa likom Ratka Mladića i natpisom "Hvala bogu što sam Srbin" (sa "bogom" napisanim velikim slovima, naravno - ali se meni ne da baš da doslovce taj slogan ovde prenesem). Tako ćete u svakoj od bivših republika SFRJ pronaći i ovakve i onakve. Jedni će klicati Mladiću, drugi Gotovini, treći Oriću, četvrti Ademu Jašariju, peti Izetbegoviću, šesti Tuđmanu, pa Miloševiću i tako redom. Ono što je zajedničko svim ovim usklicima jeste da se oni tiču najbitnijeg dela izgradnje nacionalnog identiteta - definisanju nacionalnih tragedija, velikih pobeda i na kraju, heroja.
Na drugoj strani naših društava, nalaze se oni koji nisu klicali nikom od navedenih, ali su oni ostali u manjini. Umeđuvremenu i ova grupa se podelila između sebe, pa tako "na drugoj strani" imamo one koji se gnušaju svih gore navedenih, ali im ipak život bez heroja nije neprihvatljiv jer su se na ovaj ili onaj način snašli, i one koji takođe nemaju heroja ali su - da li zbog manjka preduzetničkog duha ili šta li je, pali na socijalno dno. Tako se ova "snalažljivija" ekipa vrlo brzo integrisala u novonastali nacionalno "osvešćeni" koncept, bez obzira na to što ponekad opsuje boga (kao jednog od najvažnijih činioca probuđenih nacija), ali "bogami" i sindikalni štrajk jer im je zakrčio saobraćaj pa ne mogu stići na zakazanu večeru sa poslovnim partnerom iz Švedske.
Ova grupa tako danas u svim našim republikama predstavlja nešto što zovemo "građanskim društvom". Oni lično možda imaju neke "nezvanične nacionalne heroje" poput Đinđića. Neki drugi nemaju nikakve, makar ne sa ovih prostora. To ih se na kraju krajeva i ne tiče - jer oni su se snašli. Uglavnom ne vole Tita i to doba komunizma (kako nepismeni među njima nazivaju real - socijalizam). Izdvojili su se tako u njihovim životima anti - heroji ali ne i heroji. Imena njohovih junaka pišu se ciframa, ne slovima.
Ostala nam je dakle, jedna grupa o kojoj nije bilo više reči. To je ova anti - nacionalistička, koja se nije snašla i nema heroja, niti slovnog, a ni onog sa ciframa. Zapravo, svi njihovi heroji ili su ih razočarali, ili izgubili na značaju, ili se ne mogu "upotrebiti" na našim prostorima. Kako bi ih pre svega ujedinio i otrgao od misli da su sve lađe potonule, potreban im je nekakav heroj. Ipak, u odabiru se mora biti oprezan. U prvom slučaju (nacionalističkom), heroj bi trebalo da bude neko koga sve druge strane mrze. Sama činjenica da ga neprijatelj sa nacionalnim obeležjima mrzi, preporučila ga je za simbola odbrane sopstvenih "nacionalnih interesa". Takvih, boguhvala ima gomila, te su se oni već nekako snašli. Ovi naredni, sa svojim herojima koji pojavne oblike imaju u bankovnim računima, nikad do njih ne bi došli niti u jednom drugom političkom kontekstu, osim u nacionalnom. Treća grupa će, pak, morati da potraži heroja izvan okvira nacionalnog - što na ovim prostorima može da izgleda kao Sizifov posao. A možda ipak nije.
Srđan Aleksić je možda jedini čovek koji je od početka rata uspeo da ujedini celu jugo - sferu. Podjednako, Sarajevo i Beograd, ali i svi drugi gradovi širom "regiona" dive se njegovom činu. Ovaj mladić je posthumno odlikovan od strane Milorada Dodika. Od strane Tadića takođe, medaljom Miloš Obilić. Ulice u Novom Sadu i Sarajevu nose njegovo ime. Sudeći po ovome, odgovor na pitanje s početka, koje je glasilo "čiji je heroj Srđan Aleksić", navodno glasi "sviju nas". Ne bih baš rekao. Prvonavedena grupa nacionalista odrekla ga se onoga momenta kada je herojima proglasila one zbog kojih je on ubijen. S obzirom na to da je na čitulji njegov otac Rade napisao "Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost", "građanska" nazovielita odrekla ga se kada je više počela da simpatiše cifre od humanosti. Jedina grupacija koja može dakle biti predstavljena kroz čin i postojanje ovog mladog heroja je klasa "nesnađenih" u kapitalizmu, iliti radnička klasa. Jedino je ona zadržala solidarnost, humanost, bratstvo i jedinstvo kao svoje ideale. Baš one, zbog kojih je Srđan Aleksić izgubio život. Kako "nesnađena klasa" nema obrise nacionalnog, bilo bi prirodno da ljudi koji podjednako loše žive u svim bivšim jugoslovenskim republikama, učine nešto zajedno. Možemo li onda do neke nove forme jedinstva jugoslovenskih radničkih naroda, vođeni idealima za koje je ovaj hrabri Trebinjac umro, pa zašto da ne - i samom njegovom ličnošću? Ili bismo sa ovakvom izjavom ipak otišli predaleko? Možda, ali ni izbliza onoliko daleko koliko je u odbrani svojih ideala otišao Srđan Aleksić...
U proteklom ratu svaka od strana imala je i dalje ima svoje heroje. Tako mi je ispred bioskopa Cinema City u Sarajevu, pre dva dana prišao stariji gospodin koji je prodavao knjigu pod nazivom "Naser". U Zagrebu na Trgu Bana Jelačića godinama je stajala velika fotografija Ante Gotovine. U Beogradu sam, eto isto baš nedavno, video dva klinca sa majicama sa likom Ratka Mladića i natpisom "Hvala bogu što sam Srbin" (sa "bogom" napisanim velikim slovima, naravno - ali se meni ne da baš da doslovce taj slogan ovde prenesem). Tako ćete u svakoj od bivših republika SFRJ pronaći i ovakve i onakve. Jedni će klicati Mladiću, drugi Gotovini, treći Oriću, četvrti Ademu Jašariju, peti Izetbegoviću, šesti Tuđmanu, pa Miloševiću i tako redom. Ono što je zajedničko svim ovim usklicima jeste da se oni tiču najbitnijeg dela izgradnje nacionalnog identiteta - definisanju nacionalnih tragedija, velikih pobeda i na kraju, heroja.
Na drugoj strani naših društava, nalaze se oni koji nisu klicali nikom od navedenih, ali su oni ostali u manjini. Umeđuvremenu i ova grupa se podelila između sebe, pa tako "na drugoj strani" imamo one koji se gnušaju svih gore navedenih, ali im ipak život bez heroja nije neprihvatljiv jer su se na ovaj ili onaj način snašli, i one koji takođe nemaju heroja ali su - da li zbog manjka preduzetničkog duha ili šta li je, pali na socijalno dno. Tako se ova "snalažljivija" ekipa vrlo brzo integrisala u novonastali nacionalno "osvešćeni" koncept, bez obzira na to što ponekad opsuje boga (kao jednog od najvažnijih činioca probuđenih nacija), ali "bogami" i sindikalni štrajk jer im je zakrčio saobraćaj pa ne mogu stići na zakazanu večeru sa poslovnim partnerom iz Švedske.
Ova grupa tako danas u svim našim republikama predstavlja nešto što zovemo "građanskim društvom". Oni lično možda imaju neke "nezvanične nacionalne heroje" poput Đinđića. Neki drugi nemaju nikakve, makar ne sa ovih prostora. To ih se na kraju krajeva i ne tiče - jer oni su se snašli. Uglavnom ne vole Tita i to doba komunizma (kako nepismeni među njima nazivaju real - socijalizam). Izdvojili su se tako u njihovim životima anti - heroji ali ne i heroji. Imena njohovih junaka pišu se ciframa, ne slovima.
Ostala nam je dakle, jedna grupa o kojoj nije bilo više reči. To je ova anti - nacionalistička, koja se nije snašla i nema heroja, niti slovnog, a ni onog sa ciframa. Zapravo, svi njihovi heroji ili su ih razočarali, ili izgubili na značaju, ili se ne mogu "upotrebiti" na našim prostorima. Kako bi ih pre svega ujedinio i otrgao od misli da su sve lađe potonule, potreban im je nekakav heroj. Ipak, u odabiru se mora biti oprezan. U prvom slučaju (nacionalističkom), heroj bi trebalo da bude neko koga sve druge strane mrze. Sama činjenica da ga neprijatelj sa nacionalnim obeležjima mrzi, preporučila ga je za simbola odbrane sopstvenih "nacionalnih interesa". Takvih, boguhvala ima gomila, te su se oni već nekako snašli. Ovi naredni, sa svojim herojima koji pojavne oblike imaju u bankovnim računima, nikad do njih ne bi došli niti u jednom drugom političkom kontekstu, osim u nacionalnom. Treća grupa će, pak, morati da potraži heroja izvan okvira nacionalnog - što na ovim prostorima može da izgleda kao Sizifov posao. A možda ipak nije.
Srđan Aleksić je možda jedini čovek koji je od početka rata uspeo da ujedini celu jugo - sferu. Podjednako, Sarajevo i Beograd, ali i svi drugi gradovi širom "regiona" dive se njegovom činu. Ovaj mladić je posthumno odlikovan od strane Milorada Dodika. Od strane Tadića takođe, medaljom Miloš Obilić. Ulice u Novom Sadu i Sarajevu nose njegovo ime. Sudeći po ovome, odgovor na pitanje s početka, koje je glasilo "čiji je heroj Srđan Aleksić", navodno glasi "sviju nas". Ne bih baš rekao. Prvonavedena grupa nacionalista odrekla ga se onoga momenta kada je herojima proglasila one zbog kojih je on ubijen. S obzirom na to da je na čitulji njegov otac Rade napisao "Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost", "građanska" nazovielita odrekla ga se kada je više počela da simpatiše cifre od humanosti. Jedina grupacija koja može dakle biti predstavljena kroz čin i postojanje ovog mladog heroja je klasa "nesnađenih" u kapitalizmu, iliti radnička klasa. Jedino je ona zadržala solidarnost, humanost, bratstvo i jedinstvo kao svoje ideale. Baš one, zbog kojih je Srđan Aleksić izgubio život. Kako "nesnađena klasa" nema obrise nacionalnog, bilo bi prirodno da ljudi koji podjednako loše žive u svim bivšim jugoslovenskim republikama, učine nešto zajedno. Možemo li onda do neke nove forme jedinstva jugoslovenskih radničkih naroda, vođeni idealima za koje je ovaj hrabri Trebinjac umro, pa zašto da ne - i samom njegovom ličnošću? Ili bismo sa ovakvom izjavom ipak otišli predaleko? Možda, ali ni izbliza onoliko daleko koliko je u odbrani svojih ideala otišao Srđan Aleksić...
Нема коментара:
Постави коментар