O četničkom kapitalizmu

Povodom Dana pobede nad fašizmom vojska Republike Srbije maršraće i, kako reče predsednik Nikolić, zauzeće na Crvenom trgu u Moskvi “časno i zasluženo mesto među pobednicima”. Za Srbiju je dakle ova godišnjica interesantnija od ostalih godina zbog toga što će, za razliku od prethodnih godina, ona imati svoju vojnu gardu u moskovskom maršu. Sa druge strane, ona je drugačija od nekih prethodnih godina i zbog toga što Srbija danas, na Dan pobede, broji dane do konačne presude u procesu za rehabilitaciju Draže Mihajilovića koji se pred Višim sudom u Beogradu vodi od 2006. godine. Dve su teze koje će ovaj tekst s tim u vezi pokušati da dokaže. Jedna je da danas vojska Srbije na čelu sa vrhovnim komandantom Nikolićem može samo da korača na poraženoj, a ne na pobedničkoj strani u borbi protiv fašizma. Istovremeno, poku[a'u da pokažem da nije netačno reći da Nikolićevo četništvo danas nije pobedilo u Srbiji. Druga hipoteza tiče se toga da je ishod procesa koji se vodi za rehabilitaciju četničkog vođe od manje važnosti u odnosu na zaključak da je domaći pro - fašistički pokret zajedno sa svojim komandantom Mihajilovićem, odavno već rehabilitovan u Srbiji – nezavisno od bilo kakve sudske presude. Ona je važna samo simbolično, zbog toga što bi u slučaju odluke da se Mihajilović rehabilituje, bila stavljena tačka na proces rehabilitacije fašističkog dela prošlosti, a samim tim i kapitalističke periferizacije Srbije.

Po pitanju četničke osnovice političkog delovanja današnjih predsednika (ali i premijera) Srbije interesantan je fenomen po sredi. Na tragu naslova knjige Gintera Andersa, “Zastarelost čoveka”, možemo ovaj fenomen u Srbiji lako nazvati, po odeljku te knjige koji je naslovljen kao “zastarelost stvarnosti”. Da pojasnim. Ginter Anders u svojoj knjizi govori o zastarelosti stvarnosti i tome da prevagu u današnjem svetu odnose slike, odnosno tvrdi da čula više nisu dorasla svetu. “Ranije je bilo slika u svetu, danas postoji svet u slici”, kaže Anderson. Kako se ovo manifestuje u slučaju Tome Nikolića (samo)deklarisanog četničkog vojvode, koji je vrhovni komandant vojske koja u Moskvi “maršira u stroju pobednika” na Dan pobede nad fašizmom? Ne radi se o tome da mi više i ne verujemo svojim čulima. Slušali smo, videli (pa i kroz “slike u svetu”) da je Tomislav Nikolić samo – deklarisani četnik. Istim tim čulima i ostalim posrednim metodama, utvrdili smo da su četnici, ako ništa više, ono de facto bili poražena strana 1945. godine. Do sada smo nebrojeno puta dokazivali da su četnici bili poražena strana jer su bili na strani fašizma. To ovoga puta nećemo činiti. Ono što nas ovde zanima jeste kako to, da je na sedamdesetu godišnjicu poraza fašizma, jednom četničkom vojvodi, sada predsedniku Srbije, palo na pamet da on pripada pobedničkoj strani? Po sredi je logička pogreška, pomisliće neko. Odgovor na ovo pitanje doći će u narednom delu, a ovde ćemo se samo još za trenutak, zadržati na “zastarelosti stvarnosti”.

Srbijanska javnost je dakle upala u jednu vrstu vira koji ju vuče ka sveopštoj zastarelosti, između ostalog i zastarelosti stvarnosti. Ona tako, više nije relevantna. Ono što je stvarno, stavljeno je u službu onoga što je iskrivljena slika te stvarnosti. Takva iskrivljena projekcija počiva na nizu revizija, od istorije do svakodnevice koju živimo. U sklopu zastarelosti stvarnosti, zastarele su i ideologija, istorija, zastareo je smisao, pa čak i fantazija. Otuda se iskrivljena slika o svim ovim kategorijama nalazi izvan stvarnosti i fantazije, ona je dehistorizovana i s one strane smisla. Ona je rezultat najopasnijeg ideološkog manevra našeg vremena, a to je uvođenje svakodnevice po ono što Branislav Nušić u predgovoru za “Gospođu ministarku” naziva “ravnom linijom života”. Ova ravna linija može se razumeti kao linija života izuzeta od života samog. Nju karakteriše pasiviziranje uma, pomirba sa vanjskim svetom, njegovim autentničnim ili lažnim projekcijama. Nije na kraju ni važno je li logično da se četnički vojvoda hvali marširanjem na “pobedničkoj strani”, je li to istorijski problematično, je li to nadilazi čak i okvire fantazije. Postavlja se pitanje da li je sve to važno prekarnom radniku kome je svejedno ko će i pod kojim plaštom marširati u tamo nekoj Moskvi, na tamo neki dan pobede nad fašizmom? Je li važno da li tako nešto ima logike, da li je po sredi poraz zdravog razuma – kada zdrav razum nalaže da se time i ne bavimo jer nam je, ko god tamo marširao, sutrašnjica neizvesna? Na prvi pogled čini se da nije, da je to paralelna delatnost koja na naše živote ne utiče presudno. Zapravo, ono što je ovde najvažnije, jeste napomena da ovaj čin predstavlja simboličku manifestaciju uzroka neizvesne svakodnevice. Stoga je još važnije ovu stvar dodatno pojednostaviti i reći da marš vojske u slavu borbe protiv fašizma na čelu sa četničkim vrhovnim komandantom predstavlja sindrom našeg vremena, u kom živimo bez života i mislimo bez uma. On je sindrom koji je sazidan u temelje našeg prekarnog života danas.

Drugo polje naše analize nadovezuje se na zaključnu rečenicu iz prvog polja i tiče se upravo esence društvenih temelja, čiji se sindrom pojavio u formi četničkog hvalisanja pobedom nad fašizmom. Pogodno je odmah ovde postaviti hipotezu i odgovoriti na gore postavljeno pitanje oko toga, prkosi li izjava Nikolića osnovnim načelima logike, ali i na pitanje oko značaja presude u procesu koji se vodi za rehabilitaciju Draže Mihajilovića. Najpre, logika je prekršena samo delimično, jer je izjava o četničkoj pobedi nad fašizmom tačna, samo ukoliko se se iz nje izbaci fašizam. Četnici možda nisu pobedili fašizam, jer su se logično, borili na njegovoj strani, ali zato jesu pobedili – nakon toga. Na ovo se nadovezuje i tvrdnja s početka, da je rehabilitacija Mihajilovića samo tačka na kontra – revolucionarni udar. Sada je važno razmotriti kako je kontra - revolucionarni udar u formi pobede četničkog pro – fašističkog ideološkog seta, utkana u srž današnje socijalne slike društva.

Studije o fašizmu kao sistemu preplavljene su perspektivama koje prate liniju Hane Arendt. Za razliku od svog prvog supruga, gore pomenutog Gintera Andersa, njen će se pristup ovde uklopiti kao onaj koga se kritikuje. Ukazivanje na organsku formu fašizma kao ideologije, koje onda dovodi do izjednačavanja komunističke i fašističke ideologije, namerno ili ne, zanemaruje sadržaj same ideologije koji ukazuje na fundamentalnu pogrešku u oceni fašizma kao anti – sistemskog u kapitalističkom svetu. U jednoj od retkih studija koja pokušava da pokaže korelaciju između fašizma i kapitalizma, Ishay Landa u svojoj knjizi “Liberalna tradicija i fašizam”, govori o tome da je fašizam predstavljao radikalnu sistemsku reakciju na revolucionarni talas koji je pretio da nakon Oktobarske revolucije zahvati i Zapadnu Evropu. U trenucima ekonomske krize na globalnom nivou, jedna totalitarna ideologija, organska po formi ali kapitalistička u srži, teži ka tome da zaštiti kapital od komunističkog naleta. Prirodni protivnik fašizmu tako, ispočetka, nije bila ni Velika Britanija ni Francuska niti bilo koja od zemalja zapadnog sveta koje su najpre svojim odnosom prema španskom građanskom ratu jasno pokazale da su najpre anti – komunističke, pa tek onda anti – fašističke. Nesreća je bila ta što je Hitler bio toliko fasciniran imperijalističkim pohodima Velike Britanije i umešnošću američkih kapitalista (kao što je bio Henry Ford čiju je sliku držao u svojoj kancelariji), pa je Nemačka poželela ceo imperijalistički plen za sebe. U taj su se plen, pukim nesrećnim slučajem, pretvorile i sve navedene zapadno – evropske zemlje. One su tako bile primorane da se bore protiv Hitlera ne zato što je Hitlerov imperijalizam njima bio etički, moralno ili ideološki neprihvatljiv, već zato što je najednom, “bumerang efektom”, evropski kapitalistički Zapad bio u situaciji da se nad njim primenjuju sve one metode koje je on do tada primenjivao u zemljama van evropskog kontinenta.

Vratimo se sad u Srbiju. Nije dakle čudo što je četnički pokret na početku rata dobio podršku Velike Britanije i SAD, na šta se često pozivaju oni koji četnički pokret nazivaju anti – fašističkim. Na njihovu žalost, ovo je značilo ništa drugo do to, da je čak i u trenucima kada rat počinje, revolucionarna komunistička snaga bila veći problem od fašizma. Uz to, četnički pokret je kao i ostali pro – fašistički pokreti u Evropi, bio pro – sistemski, dakle kapitalistički. Tako je četnički pokret bio podržan kao pokret koji “umereno – fašističkim” metodama brani sistem od revolucionarnog nasrtaja komunista – što je najpre bio prevashodni, a onda i podjednako važan strateški cilj Zapada kao i borba protiv fašizma koji je pretio da njegovim sredstvima, porazi imperijalni Zapad.

Srećom po narode bivše Jugoslavije, revolucionarni pokret je odneo pobedu nad fašizmom. Time je spasao sebe od uništenja, a implicitno i zapadni kapitalistički svet od potčinjenja. Sa krahom Jugoslavije, događa se i kontra – revolucionarni udar pro – fašističkih snaga u Srbiji, ali i u ostalim državama regiona. Ovaj udar nije označio samo povratak nacionalizmu i njemu svojstvenom šovinizmu sa primesama imperijalizma, već i ponovno uspostavljanje (čisto) kapitalističkog poretka – s tim što se nosioci tog procesa više nisu nazivali kolaboracionistima, već modernizatorima i tvorcima temelja modernih (evropskih) nacija. Dodatna nesreća po narode bivše Jugoslavije je bila ta, što se ovde kod nas radilo u restauraciji perifernog kapitalizma, koji je za posledicu mogao da ima isključivo (socijalni) scenario koji vidimo danas.

Za nekoliko dana u Srbiji će se konačno doneti presuda o rehabilitaciji četničkog vođe. Jedan od glavnih učesnika u ovom procesu je i Oliver Antić, savetnik Predsednika Republike. To je isti onaj predsednik koji sa ponosom izjavljuje da će srpska vojska pod njegovom vrhovnom komandom, ponosno marširati na strani pobednika na Dan pobede nad fašizmom u Moskvi. Završetak ovog procesa označiće moguće, kraj jednog talasa koji se u Srbiji odvija već četvrt stoleća. Ukoliko rehabilitacije ipak ne bude, čini mi se da će se eventualno napuštanje prakse “života bez života” prolongirati za još jedno izvesno vreme. Takvo otrežnjenje značilo bi spoznaju o tome da je Srbija danas četnička država, da je ona zbog toga kapitalistička, zbog čega je i društvo koje ju sačinjava na rubu socijalnog ambisa. S tim u vezi, nadam se da će Draža Mihajilović biti rehabilitovan. To će biti znak da nas je gore pomenuti vir odvukao ne na dno, već ispod njega. Biće to trenutak u kom možemo ili isplivati ili ostati ispod dna.

Bosanski show program

Sećam se, pre malo manje od dve godine, bio sam na jednom događaju u Berlinu. Govorila je čileanska političarka, sada nova predsednica Socijalističke partije i ćerka nasilno svrgnutog predsednika Čilea Salvadora Aljendea, Izabel Aljende. Mesto održavanja bila je centralna zgrada jedne od najvažnijih nemačkih političkih fondacija. Posle njenog izlaganja i debate, svi su se prisutni preselili u hol tog velelepnog zdanja, gde su bili posluženi vino i grickalice. Na grickalice i vino navalio sam i ja. Prišla mi je u jednom trenutku starija uglađena gospođa i prijatnim tonom me na nemačkom pitala da li je sto slobodan da i ona na njega spusti svoju čačkalicu za “nabadanje” i čašu belog vina. Odgovorio sam na engleskom, pošto nemački ne govorim, da je naravno slobodno i to još prijatnijim tonom od njenog. Ipak, njen se ton naglo izmenio. Ponovo me je na nemačkom upitala šta radim u Berlinu. Rekao sam, na engleskom, da studiram. 

-Studiraš u Nemačkoj, a ne govoriš nemački, začuđeno će ona sada se već i sama prebacivši se na tečan engleski.

 -Da, odgovorio sam. Studiram na engleskom.

Potom me je upitala odakle sam i odgovorio sam da sam iz Beograda. Na svoje lice starija uglađena gospođa nabacila je kiseli osmeh.

-Da li je nešto smešno, upitao sam ponovo vrlo pristojno, polu – šaljivim tonom. -Bila sam jednom u vašoj zemlji, doduše onoj bivšoj, velikoj, odgovorila je. I sećam se, da smo ulazili tamo kod Trsta, u Sloveniju. Četiri sata smo čekali na granici, a bili smo jedini automobil i to sa nemačkim tablicama – hej, nemačkim (sada se već ja kiselo smešim).

 -Pa dobro, kad ste ušli videli, otišli – jeste li na kraju zaključili da je vredelo čekati, upitao sam.

 -Pa, moram priznati da jeste, odgovorila je ona sada iskreno se smešeći.

-Vredelo bi i da ste čekali mnogo duže od toga, pomislih ali ne izustih.

Danas živim u Sarajevu, nezvaničnoj, simboličkoj prestonici bivše velike države. U njega danas dolaze mnogi stranci. Ima ih iz svih delova sveta. Sa istoka i zapada. Mnogi od njih, pogotovo ovi sa Zapada, imaju odela, veoma su uglađeni i naočiti. Voze se u skupim automobilima, neretko sa diplomatskim tablicama. Jedan takav stranac sedi u zgradi koja izgleda kao utvrđenje i zajedno sa američkom ambasadom predstavlja najbolje čuvani objekat u državi. Čuvaniji čini mi se od državnih institucija. To je čovek čija funkcija nosi naziv “visoki predstavnik”. On ima ovlašćenje da ukine svaki zakon koji izglasa bosasnska skupština, bilo kog nivoa vlasti (a ima ih dosta). Ima takođe ovlašćenje da smeni svakog ko je izabran na izborima na neko mesto u državnoj aparaturi. Nisam još uvek bio kod “visokog predstavnika”, ali jesam u zgradi “delegacije Evropske Unije za BiH”. Primio nas je neki tip koji se predstavio kao “šef političkog departmana delegacije” i njegova koleginica koja se bavi ljudskim pravima. Nakon polučasovnog uspavljujućeg izlaganja o “izazovima sa kojima se suočava BiH”, od prisutnih gostiju počeo je da dobija pitanja tipa, “zašto se više ne angažuju oko nametanja rešenja kad vide da elite u Bosni ne mogu ni oko čega da se dogovore”. U nekoliko navrata odgovorio je uz ironični osmeh “pa kažem vam, nismo mi kolonijalna sila, a Bosna nije protektorat – mi se ne mešamo u odluke, mi samo pomažemo”. Izgovori ovaj čovek to - i jedva ostade živ. Najinteresantnije od svega je to što niko nije ni potegao pitanje visokog predstavnika (OHR), kao da je i njemu koji se i sam nasmejao svojoj izjavi (vrlo vidljivo i bez pretvaranja), tako i ostalima koji su se među sobom pogledali ali se nisu nasmejali, bilo jasno da svi moramo da učestvujemo u predstavi. Iako su dakle sve naše države u bivšoj Jugoslaviji protektorati, tek kolonije koje se na pozornici pod svetlom reflektora igraju slobode, BiH je uz Kosovo svakako najeksplicitniji primer protektorata. Svima je bilo jasno. Čovek se sprda sa nama i ne samo sa nama – već i sa samim sobom i sopstvenom funkcijom i rečima. Sprdali smo se i mi sa njim i uz njega, u njegovu čast. Ali smo u jednom trenutku odlučili da izađemo iz njegove predstave. Napravili smo svoju. Imali smo više nego dobrog materijala. Čovek se prezivao Buš.

Istog dana, odlučili smo da odemo u Kino Bosnu. Ko nije bio ponedeljkom u Kino Bosni u Sarajevu, taj ne zna šta je lom. Posle smo jeli u jednoj od dve sendvičare koje noću rade u Sarajevu. Onda smo otišli u nekakav klub/pub/gay friendly sve super cool - prostor. Već je bilo oko tri posle ponoći, a na tom mestu, naišli smo na grupu prijatelja iz daleke nam severne Amerike. Naravno, nismo mi znali da su nam oni prijatelji, ali smo vrlo brzo u to uvereni. U roku od nekoliko minuta, prišao nam je prepijani stariji gospodin, verovatno uglađen do pre pola sata ili sat. Sada već bos i razdrljan. Rekao nam je da je neurohirurg. Tu mu je bila i ćerka sa prijateljima.

-Moja ćerka je ovde na studijama i ja sam joj došao u posetu. Meni je mnogo drago što ste i vi tu, ja vas smatram prijateljima. (slušamo s pažnjom). Ja znam da ste vi mnogo propatili. (već naslućujemo). Ja znam da bosanski narod nije zaslužio rat. (sada smo sigurni, ali čekamo konačnu potvrdu).

 -Sva ta razaranja i ubijanja, ovaj grad, oh bože, ja volim Bosnu.

Tada smo znali. Čovek se sprda s nama. Ja nisam ništa govorio, a ni moji prijatelji Bosanci sa kojima sam došao. Šta da mu kažu? “Čoveče, ti se sprdaš s nama!?” Pa on to zna! Znamo i mi! Igramo predstavu, svima je podeljen tekst. On je svoj izrecitovao, a i mi smo svoj ispoštovali. Naravno, prema scenariju, mi ne izgovaramo ništa, samo klimamo glavom i u sebi mislimo “hvala ti dobri čoveče, ooo spasioče.” Naša lica govore umesto nas. Svima je sve jasno. Popili smo pivo, skinuli kostime i otišli sa scene. Glavni glumac je još malo ostao, igrao je na bis.

Eto ti šta je zla sudbina. Nekada je, iako jedini na granici, automobil sa nemačkim tablama (eeej, nemačkim) na ulazak u našu državu čekao četiri sata. Kada su izlazili iz zemlje, ljudi koji su čamili ta četiri sata bez ikakvog razloga pomislili su da bi čamili ponovo, ako treba i tri puta toliko. U to vreme, sprdali smo se s njima. Danas se situacija obrnula. Oni ulaze preko reda, a mi ako ćemo da izađemo, čekamo u posebnom redu, tamo s kraja, što se zove “non – EU”. I ne samo da ulaze preko reda, oni se ovde sa nama sprdaju – a mi i dalje poštujemo scenarijo kojim je predviđeno da ostanemo nemi i u sebi pevamo “show must go on”...

Šta smo naučili iz napada na "Šarli Ebdo"?

Na najopštijem nivou ispravno je reći da je strašno to što su ljudi ubijeni. Ispravno je takođe reći da oni koji su upali u redakciju pariskog satiričnog magazina treba da budu najstrožije kažnjeni. Ispravno je reći da je sloboda govora svetinja i da je napad na satiru napad na jedan od najradikalnijih oblika subverzije. Ipak, daleko je Francuska od slobode govora, daleko su liberalne demokratije od demokratije i daleko smo mi od toga da zaključimo da postoji neki svet - zapadni u kom vlada sloboda govora i neki svet - istočni koji tu vrstu slobode ne baštini. Daleko bismo bili od univerzalnog zaključka sve i da se čitav život bavimo ovom temom. Zato o njoj nećemo ni ovom prilikom, nešto drugo bih sugerisao u ovom kratkom tekstu.

Satira može ono što drugi žanrovi ne mogu - da bude izuzeta od političkih reperkusija svog političkog delovanja. Zato tu privilegovanu poziciju u javnoj sferi mogu zauzeti samo oni koji su najbritkijeg i najoštrijeg uma. Zaista treba umeti ispričati bez reči i treba znati kako prelaziti granicu bez dokumenata. Treba umeti zabadati prst u oko i pratiocima proroka Muhameda i pridržavaocima  svete stolice u Vatikanu. Valja biti hrabar pokušati i rizikovati da ono što saopštavate, ne bude shvaćeno onako kako ste vi to zamislili. Taj je strah, od neuspeha u transmisiji sopstvene poruke veći od straha od smrti. Svaki drugi pristup koji ne bi mario za postizanje nameravanog efekta izrečenog (ili nacrtanog) već bi mu samo bilo stalo do bilo kakvog publiciteta, bio bi tabloidan. O tome ovde nije reč.

U ovom slučaju sklon sam da sa vama podelim nešto o čemu mnogo razmišljam u poslednje vreme, a što je izuzetno pimenjivo na slučaj stravičnog zločina koji se dogodio u Parizu. Stvar je disproporcije između sopstvenog identiteta i eksterne projekcije tog identiteta. Primera radi, mogu ja sebe smatrati komunistom i ateistom, Jugoslovenom ili Dancem, ali moj se identitet u očima jednoga Ćamila što sam ga nedavno sreo u Potočarima kod Srebrenice ne podudara sa onim što ja za sebe tvrdim da jesam. Za njega, koji je u genocidu 1995. izgubio oca i brata i koga nisu "odvojili" samo zato što je imao 10 a ne 11 godina (koliko je imao dečak do njega kog jesu "odvojili"), ja sam neki čovek koji priča ekavicom, čije ime i prezime "pripada" onoj strani koja nije 1995 bila njegova. I to ne zato što je on odabrao "svoju" i "tuđu" stranu, već zato što su ih za njega odabrali drugi. Da sam ja sa svojim imenom i prezimenom bio u Potočarima u vreme genocida, mene ne bi ubili.

Zašto mi se ovo čini relevantnim u slučaju jučerašnjeg napada na francuski magazin "Šarli Ebdo"? Zato što sam ja razmišljao o tome na šta ja imam pravo, a na šta ne. Da pljujem po Muhamedu i Isusu i Miloševiću i Izetbegoviću i Mladiću i Naseru Oriću i Ante Paveliću i Draži Mihajiloviću - to svakako sve imam pravo. Međutim, imam li pravo da dođem u Potočare i kažem da je Mladić za vešala ali i da je Alija "prodao" Srebrenicu? Nekad sam mislio da je ispravno uvek i svuda reći ono što je tačno, ako je tačno. Onda sam međutim video da mene ljudi, primera radi po bivšoj Jugoslaviji, ne doživljavaju nužno isto kao što ja doživljavam samog sebe. Na Kosovu je gore reći da si Jugosloven nego da si Srbin. Iza tvog komunizma misle, krije se neki "srbo - komunizam". Moja uverenja i ono što ja emitujem kroz reči koje izgovaram, ne podudaraju se uvek sa signalom koji neko drugi prima. Slično je sa karikaturom Muhameda. 

To što su novinari pariskog magazina radili sa karikaturama raznih nedodirljivoh "svetosti", po mom mišljenju najveći je stepen subverzije. Međutim, kako izbeći da signal karikature u kojoj se ismeva Muhamed ne stigne kao emisija podsmeha jedne, hrišćanske civilizacije drugoj, muslimanskoj (ne)civilizaciji? Tako što ćete ismejati i papu ili Isusa? To bi moglo biti jedno rešenje, ali to što je vaše ime francusko, to što govorite jezikom kojim govorite i adresa redakcije vam je pariska, vašem činu nužno menja konotaciju u očima onog Drugog. U očima tog drugog, karikatura Muhameda nije subverzija, čak ni kritika religije - ona predstavlja podsmevanje. Karikatura Pape ili Isusa koja možda dokazuje da je sve to skupa oblik radikalne subverzije, više nije od velikog značaja. Zato što celokupna produkcija tih sadržaja dolazi iz Pariza, jednog od centara zapadno - evropske civilizacije. Inicijalna namera i radikalni duh onoga što su karikature pariskog magazina "Šarl Ebdo" činile u javnosti, pretvorio se u jednu simplifikovanu formu. Eksterno, te karikature nisu to za šta se izdaju. Iza Jugoslovena krije se "srbo - komunista", a iza serije karikatura koje podrivaju autoritet religije u celini - islamofobija. Tako je to kad univerzalna kritika dolazi iz neuniverzalizovanog centra i to hrišćanskog. Ko te još pita osećaš li se ti hrišćaninom?

Cilj ovog teksta nije da sudi, već da proba da raščlani, baci novo svetlo i otvori debatu. Ja sam ipak u svojim prošlim razmišljanjima došao do nekog zaključka. Odgovor na pitanje "imam li pravo da u Potočarima govorim o Aliji" dao sam samom sebi tamo, u Potočarima. Nemam. Uprkos tome što znam šta jesam, moj me geografski prostor i jezik kojim govorim određuje na način koji je često izvan granica moje intervencije. Ako je ovo što se dogodilo poraz čovečanstva, onda je odgovor čovečanstva u decentralizovanoj subverziji. Imajući u vidu ove "zone" naših identiteta koji su imuni na našu sopstvenu intervenciju, čini mi se da je ispravan put, onaj Isusov. Šalim se. Ispravan put je onaj u kom ja ostajem što jesam, ali sužavam mogućnost krive transmisije delovnja u skladu sa uverenjima usled eksterne projekcije mog identiteta. Zato ću ja nastaviti da ismevam i pljujem, javno ponižavam i na sve moguće načine diskreditujem Vučića i patrijarha, Mladića i Dražu Mihajilovića. Decentralizovana subverzija značila bi da to isto sa "svojima" rade i saborkinje i saborci iz Srebrenice, Sarajeva, Zagreba, Prištine, Pariza, Ankare, Šangaja, Njujorka, Bejruta, Kabula. Osim ako ne želimo da se hrabri ljudi poput pariskih karikaturista i policajaca koji su ih čuvali, ponovo nađu na meti zato što su morali da govore u ime svih nas.

Šta radi ateista za Božić (drugi deo)

Postoji taj neki čudni fenomen koji popunjava prazninu između deklarativnog morala ili etike i ljudskog delovanja. Pade mi to napamet u kontekstu razlaza između onoga što ljudi govore i onoga što se pojavluje kao rezultat ljudskog delovanja.

Sigurno ste nekada razgovarali sa nekim Italijanima u vreme dok je Berluskoni bio na vlasti. Kad ih se pita ko su ti ljudi koji glasaju za Berluskonija, svi se čudom čude, govore da nemaju pojma i da je to neki neobjašnjiv fenomen. Ne samo da ja nikada nisam razgovarao sa nekim Italijanom koji je glasao za Berluskonija, već niko od tih ljudi sa kojima sam razgovarao nikada nije razgovarao sa nekim ko je tako glasao.  A on je konstantno pobeđivao.

Slična situacija je u Bosni. Nikada nisam upoznao nekog ko je glasao za Bakira Izetbegovića. A živim u Sarajevu. Svi se čudom čude – pa koliko u februaru popališe zgrade kantonalnih vlada po Federaciji, a nekoliko meseci kasnije –op, eto ti ga nacionalistički SDA i Bakir, sin Ata –Bošnjaka Alije, dobije izbore bez većih problema. Da ne pominjem Istanbul u kom za tri i po meseca nisam sreo živog čoveka koji je glasao za Erdogana.

Pogledajte Srbiju. Poznajete li nekog ko je glasao za Vučića? Ja ne poznajem ili makar ne poznajem nikog ko mi je rekao da je glasao. Ne samo to, već koga god da pitam poznaje li nekog ko poznaje nekog ili šta god – daj peto koleno ali da lociramo konačno te ljude – niko pojma nema. Sa druge strane, po prevozu se uveliko pljuje Vučić. Dok se čeka bus po pola sata, čak možete čuti i vapaje da se vrati Đilas. To je baš kanal. Kad ti smannje plate i penzije, ukinu socijalna davanja, pooštre kontrolu u busu a prorede raspored taman pred zimu, onda možeš lako postati toliko očajan da prizivaš Đilasa nazad! Pljuju, psuju, majku i ostale u rodbinskim i drugim vezama sa premijerom. Ali, niko nije za njega glasao, niti niko od nas poznaje ikog ko poznaje nekog ko je za njega glasao. A čovek prebacio 50 % na izborima, mogao sam da formira vladu.

Postoji u psihoanalizi razlika između dve vrste superega. Da podsetimo, ego je struktura unutar čoveka koja funkcioniše po principu realnosti. Njegov cilj je da kontroliše “id”, odnosno urođenu komponentu ličnosti kao što su nagoni ili instinkti. Ego je racionalan. Superego se najkasnije javlja kod ličnosti i tiče se socijalizacije, naučenih normi. Dve vrste superega koje razlikuje psihoanaliza tiču se razlike između “ideal” ega i ega “ideal”. Prvi podržava čovekovu potrebu za zamišljenim projekcijama idealnog identiteta: vidim sebe kao uspešnog inteligentnog, lepog. Druga vrsta ega ipak je važnija za našu analizu. Ona vidi sebe kroz prizmu Drugog, gde Ja pokušavam da učinim ono što objekat moje želje (drugi) od mene očekuje. Taj drugi se pojavljuje često i kao Veliki Drugi. Uprošćeno, taj veliki drugi može biti oličen na primer u vođi. Staljin, Tito, Putin, Obama. Ova vrsta ega dakle deluje u odnosu na to šta taj Veliki Drugi od mene očekuje i kroz ispunjenje tih očekivanja, ja vidim sebe. Vidim se u ogledalu Drugog, čija očekivanja ispunjavam.

Kad svakodnevno pokušavamo da ubedimo sebe u to da smo na primer uspešni, možemo imati poteškoća. Pogotovo u vreme krize, mera štednji, skraćene rotacije na klupi za rezervne namirnice. Vidimo ubrzo da nismo uspešni. Ostaje nam onda jedino da se okrenemo ovoj drugoj vrsti ega i da odgovorimo očekivanjima Drugog pa da čekamo priznanje. Očekivanja Velikog Drugog u Srbiji su da se za njega glasa. Ne bismo mi ni glasali naravno, da možemo sami da dohvatimo “ideal” ego. Ali pošto ne možemo, dajte da probamo da ispunimo očekivanja objekta sopstvene želje. Dajte da glasamo a onda čekamo novogodišnju konferenciju za štampu na kojoj nam Veliki Drugi konačno odaje priznanje i kaže da smo svi zajedno na dobrom putu. Tad nam je lakše, uspešni smo ako ne u očima nas samih, ono makar u očima Drugog. To nešto znači.

Pronikli smo dakle u fenomenologiju! Sigurno da je deo tih koji tvrde da nisu glasali zapravo glasao. Drugi deo je slagao kad je rekao da ne poznaje nikog ko je glasao, jer poznaje i upravo planira da i on krene istim putem što pre jer u igri sa prvim egom uvek gubi. Međutim, pitanje je zašto ljudi govore nešto što nije? To što oni čine, naličje je onoga što se u političkoj filozofiji naziva “cinizmom moći”. Da pojasnim. Cinizam moći je kada moć prati etičke standarde deklarativno, a praksi postupa potpuno suprotno. Dakle kada u medijima čujete državne funkcionere da pljuju po Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, a onda ih po svojim kabinetima čašćavaju, mole, kume da udele koji kredit, onda je to cinizam moći. Sa jedne strane, pojedinci koji poseduju moć govore protiv MMF-a u ime etike, dok u praksi postupaju suprotno. Prenesimo sad ovo na nivo pojedinca koji glasa za Berluskonija, Erdogana, Izetbegovića ili Vučića. Uzmimo za primer, opet Vučića. Pojedinka u svakodnevnim svojim razgovorima pljuje po njemu. Psuje ga dok se smrzava čekajući autobus po pola sata, pljuje ga i kad dođe taj bus posle pola sata ali u njega ne može da uđe od gužve. Ova, primera radi Beograđanka, pljuje ga kad joj je smanjena penzija taman za onoliko koliko ju je ostavljalo iznad površine egzistencije. Ipak, takvi etički nastupi “izdaju” se u trenucima kada dođu izbori. Svesni izdaje sopstvenih etičkih standarda, glasači se odmah nakon izbora vraćaju deklarativnoj etičnosti. Bar do sledećih izbora.

Tako se ljudi često i zaborave! Pa možda su čak i glasali a da se toga (namerno) više ne sećaju. Imate kod slovenačkog filozofa Mladena Dolara to lepo sročeno. On smatra da je “evropsko podsvesno projektovano kao Balkan”. Drugim rečima, Evropljani Balkan vide kao klanicu, smatraju ga primitivnim i nasilnim. Ono što međutim prema Dolaru Balkan prestavlja za Evropu, jeste potisnuti evropski identitet koji je baš nasilan, primitivan i izgrađen na milionima žrtava. Slično rezonuju i glasači. Oni psuju i pljuju ne samo ove za koje su glasali, već i sve one (ostale) koji su za njih glasali. S tim što smo činjenicu da smo i mi glasali, nekako potisnuli. U imaginarnog glasača za, evo sad Berliskonija, prosečni Italijan projektuje svoje podsvesno koje je i on počinio, pa potisnuo.

Svi smo dakle mi glasali, a oni koji nisu, možda zapravo jesu. Sledeći put kad neko počne da se iščuđava, a vi ga razbite sa malo teorije. Sve će da prizna i što je kriv i što nije kriv. Ima dobra scena u jednom filmu kad neki inspektori razgovaraju o krivici optuženog, kad ovaj jedan kaže “ma kriv je, priznao je ruskom KGB-u nakon deset sati ispitivanja”. “Nakon deset sati ispitivanja u prostorijama KGB-a, odgovara ovaj drugi, svako će priznati sve”. E tako i vi, spucajte ih malo psihoanalizom, malo teorijom moći, malo Dolarom (ali Mladenom) i nakon toga svako će priznati sve, kao da ih je KGB ispitivao deset sati!

Ako vam pak ovo i ne znači mnogo, kao i prošle godine u isto vreme, bar ste saznali čime se bavi ateista za Božić.

Vulin da vrati ukradeni identitet

Iako sam pre više od godinu dana pisao o levici u Srbiji i "fenomenu Vulin", današnja poseta Aleksisa Ciprasa, vođe grčke "Sirize" Srbiji probudila je dekadentni Pokret Socijalista koji po ko zna koji put diskredituje i unižava ideju levice u Srbiji. Ciprasova poseta nije mogla zaobići Vulina čiji stranački poltroni oslovljavaju Ciprasa sa "drug", dok predsednik njihove stranke i aktuelni ministar rada i socijalne politike, praksom u desno - liberalnoj vladi druguje sa svima, osim sa levim idejama i "običnim čovekom" koga najčešće instrumentalizuje u svojim retorički šizofrenim nastupima.

Ako se Cipras sastaje sa Vulinom ne znajući (punu) istinu o tome ko je Vulin, domaća javnost je dužna da na tu istinu u ovakvim trenucima ukaže. Aktuelni ministar u vladi nekada prvog od dvojice "jednako bliskih" saradnika četničkog vojvode Vojislava Šešelja, svoj politički angažman bazira na bezuslovnoj implementaciji svih odluka "trojke". Sa druge strane, svojim delovanjem u državama evropskog juga i istoka, tri međunarodne institucije su uz pomoć korumpiranih nacionalnih elita u državama poput Grčke napravile stanje pasivnog ekonomskog odumiranja. Shodno tome, uprkos nameri Vulinovih poltrona (kao i njega samog koji može zauzeti počasno mesto Vučićevog poltrona) da Pokret Socijalista predstave kao nekakvu "bratsku" stranku grčkoj Sirizi ali i ostalim strankama autentične levice u Evropi poput "Podemosa" ili "Die Linke", jasno je da je u totalitetu političkog delovanja te stranke uvršćeno sve ono protiv čega se nove partije levice u Evropi bore.

Kao ministar za rad i socijalna pitanja, Vulin se ne ponaša čak ni kao pasivni posmatrač pred aktuelnim formiranjem zakonskih okvira za sprovođenje brutalnih mera štednje, već je on jedan od najaktivnijih učesnika i kreatora u tom procesu. Tako bi na svaki njegov pomen prava radnika ili socijalno ugroženih, trebalo biti jasno da je reč o igranju uloge u kojoj se Vulin već duže vreme nalazi u Srbiji. To je uloga posrednika između velikog "vođe" i naroda. Dok veliki "vođa" sprovodi oštre mere štednje, svaljuje teret krize na radnička leđa, Vulinu je poveren zadatak da radnicima, kao "socijalista", objašnjava svuda unaokolo da su radnička leđa svetinja ali da vlada nema drugog izbora osim da po njima šiba. U svoje govore on neretko ubaci i po neku radničku majku, radničko dete, čestitost radnih ljudi i tako ubedi ljude da ih se šiba za njihovo dobro.

Aleksisu Ciprasu se tako, mora reći pred njegov današnji susret sa Aleksandrom Vulinom, da je ovaj duboko zaglibio u jednom krivičnom delu. Izgleda da je to krivično delo u današnjoj vladi i "krugovima bliskim njoj" postalo nekakvo pomodarstvo. Nedavno je eto, bratu premijera Vučića neko ukrao identitet, dok u vladi sedi čovek koji se lažno predstavlja već dve decenije! Ako se bude sudilo kradljivcu identiteta Andreja Vučića, predlažem tako da se u razmatranje uzme i krađa socijalističkog identita od strane dotičnog ministra. Do tada će mu verujem, svi oni u Evropi koje Vulin naziva "drugovima" uključujući i Ciprasa danas, reći da levica ne druguje sa nacionalistima i prvim saradnicima četničkih vojvoda i njihovih naslednika. 

Ko je ubio babinu penziju?

Ako kao policijski činovnik sudelujete u istrazi po nekom ubistvu, očekujete li onda zbilja da je ubica na mestu zločina ostavio svoju fotografiju sa priloženom adresom, ili zar se nećete morati zadovoljiti slabijim i nejasnijim tragovima traženog lica? (Frojd, Uvod u psihoanalizu: 22). Po istom ključu, kad vlast izvrši otimačinu, pa protivustavno oduzme procenat od dosadašnjih primanja penzionera, očekujete li onda da će otimač ostaviti fotografiju sa adresom, ili ćemo se morati zadovoljiti mrvicama koje nas mogu a i nemoraju odvesti na pravi trag? 

Za sada, imamo samo ono što je otimač ostavio kao lažni trag. To nam nije ni od kakve druge koristi, već nam služi samo kako bismo ono što je otimač ostavio kao lažni trag, precrtali sa liste potencijalnih odgovora na pitanje ko je otimač i zašto je to učinio. Navodno, otimač je nekakva vlada, koja se predstavlja kao nosilac političkog procesa u Srbiji, a razlog iz kog je već siromašnim penzionerima smanjila ionako mizerne penzije jeste pokrivanje budžetskog deficita, odnosno makroekonomska stabilizacija. Niti jedno od ovo dvoje ipak, nije tačno. Prvo, otimačinu nije učinila vlada Srbije, već ju je ona samo sprovela. Pošto živimo u doba u kom su se, kako to voli da kaže Zigmund Bauman "moć i politika razveli" a suverenitet preselio u neki prostor izvan teritorija nacionalne države, onda je odmah na početku netačno da je pljačkaš vlada. Da bi ona "zaslužila" ulogu otimača, ona bi najpre morala da bude ona u čijim rukama se nalaze politički instrumenti. Onaj ko ima moć, vrlo jednostavno objašnjava Bauman, jeste onaj koji stvari može da uradi. Onaj koji se nalazi u sferi politike, jeste onaj koji određuje šta će biti urađeno. Tako nacionalne vlade perifernih zemalja mogu primeniti silu nad kojom imaju monopol zahvaljujući legitimitetu koji su stekle na izborima, ali ne mogu odrediti koje su to stvari koje valja obaviti. Drugim rečima, vlada Srbije ima moć da pokrade penzionere, ali nema kontrolu nad politikom koja odlučuje o tome kako će i u koje svrhe moć biti upošljena. Mogla se na čelu države, naravno, naći i neka druga vlada koja bi odbila diktat spolja za mere štednje i za koju bi se moglo reći da je "sastavila politiku imoć", ali o takvoj vladi možemo govoriti samo onda kada se u političkom prostoru pojavi revolucionarna politička snaga, što za sada nije slučaj. Tako je vlada samo izvršilac, odnosno posrednik u otimačini, pri čemu i posrednik razume se, zadržava deo plena.

Drugo, objašnjenje koje otimač preko posrednika šalje javnosti u Srbiji, takođe nije validno. Pošto smanjivanje penzija spada pod ono što generalno nazivamo "merama štednje", onda bismo se najpre mogli pozabaviti njima kao fenomenom. U sklopu međunarodnog ekonomskog sistema, mere štednje predstavljaju mehanizam koji se primenjuje onda kada nastupi kriza akumulacije kapitala. Vladajuća klasa i njihovim interesima rukovođene strukture vlasti moraju odreagovati na krizu akumulacije.Time što stagnira ili ne cirkuliše dovoljno brzo (a to se dešava kada ga nema  dovoljno), kapital gubi trku sa ostalima u globalnoj ekonomskoj utakmici. Kada dolazi do krize akumulacije? Ponekad je reč o oskudevanju u infrastrukturi koja usporava ili onemućava na primer transport i uopšteno cirkulaciju ili o nedovoljnoj tehnološkoj razvijenosti koja snižava produktivnost. Sve su to problemi dok je cirkulacija kapitala još uvek na stadijumu proizvodnje.  Na tom stadijumu mogu se javiti i drugi problemi kao što su jaka sindikalna udruženja ili uopšteno radnički pokret koji već tada za sebe jamče veća prava od onih koja pogoduju vlasniku kapitala i u tom slučaju potencijalna profitna stopa se smanjuje. Ovo svakako nije slučaj u Srbiji. Dakle, radnici nisu uspeli za sebe izboritit više od "optimalnog" u procesu proizvodnje, pa da im se moraju praviti rezovi na polju realizacije, odnosno smanjivati kupovna moć u konačnici. Drugim rečima, ako vas sindikati i radna udruženja poraze na polju produkcije, vi im se uvek preko svojih državnih struktura možete revanširati u realizaciji, pa podići poreze i poskupeti rente za radničku klasu, smanjiti rashode za obrazovanje i školstvo ili pak, uzeti od penzija. Međutim, u Srbiji se ne radi o pobedi radnika u procesu proizvodnje, već su mere štednje nametnute od strane međunarodnih finansijskih institucija kako ne bi došlo do zastoja u reprodukciji kapitala u jednoj potčinjenoj državi koja nema dovoljno resursa i sredstava da bi pratila dinamiku međunarodnog kapitala. Sa stanovišta nacionalne elite, ovaj je cilj takođe imperativ, pa je tako po sredi jedan sklad interesa, međunarodnog i domaćeg kapitala.

Vratimo se sada na penzije. Opšte je poznata činjnnica da od penzija u Srbiji ne žive samo penzioneri, već i čitave porodice u kojima niko nema zaposlenje. Iako bedne, penzije su za mnoga domaćinstva jedini izvor prihoda. Sa stanovišta najprostije liberalne ekonomske logike, pad kupovne moći ne može se dobro odraziti ni na proizvodnju jer vi možete smanjiti penzije i uštedeti, ali prizvodnju ne možete podići jer ste smanjili kupovnu moć i neće imati ko da kupi ni ovo što ste do sad proizvodili. Međutim, ovu kontradikciju kapitala nadomešćuju brojni mehanizmi, a renta ili krediti su samo neki od njih. Dakle smanjite kupovnu moć, onda snizite kamatne stope za zaduživanje kod banaka, podstaknete zaduživanje koje sve više ljudi počinje da praktikuje jer su im primanja smanjena, a onda od čoveka stvorite roba, još većeg nego što je do sad bio. Dakle, smanjenje penzija hoće uticati na javne uštede koje onda mogu pokriti rupu u budžetu koja nastaje smanjivanjem nameta poslodavcima. Pod izgovorom otvaranje novih radnih mesta, smanjen teret posednicima kapitala, omogućava ubrzanu cirkulaciju tog istog kapitala i time stvara benefite za vladajuću klasu. Budžetska kompenzacija za smanjene namete poslodavcima (koji su već izglasani kroz novi zakon o radu) pronalazi se u rezovima u javnom sektoru, smanjenom davanju za školstvo, zdravstvo, kulturu i povrh svega - penzije, a onda se smanjena potrošačka moć kompenzuje bankarskim kreditima. Kako je 85 procenata banaka u Srbiji u inostranom vlasništvu, dug prema stranim poveriocima umnožava se ne samo na nivou države već i samih pojedinaca. To se zove "Put u ropstvo", da se poslužim tim Hajekovim naslovom.

Čemu onda služi taj kapital koji ovakvim merama užurbano nastavlja da cirkuliše? Tehnološkoj inovaciji, razvoju proizvodnih kapaciteta, reinvestiranju i rekli bi sprovodioci pljačke iz vlasti, otvaranju novih radnih mesta. Sve do jednog može biti tačno a i ne mora s obzirom na to da u državi i dalje vlada nepotizam i korupcija. Međutim, možemo poći i ovim idealističkim putem. Višak kapitala u opticaju zaista može dovesti do tehnološkog napretka, ali će taj tehnološki napredak zapravo obezbediti dalju reprodukciju nejednakih odnosa u društvu, on će biti prisvojen od strane privatnih posednika i u konačnici, možda hoće vrhovima prstiju dotaći i one (robove) na dnu, ali će omogućiti pre svega perpetuaciju moći vladajuće klase. Takođe, može se dogoditi da reinvestiranje akumuliranog viška vrednosti proizvede statistički smanjenu nezaposlenost. Ali u uslovima propratnog zakona o radu koji apsolutnu prednost daje poslodavcu i praktično do krajnje mere degradira pregovaračku poziciju radnika, novozaposleni radnici radiće za mizerna primanja i imaće izbora raditi za malu naknadu ili ne raditi. Nezaposlenost nikada neće biti smanjena ispod određene crte koja se u main stream ekonomskoj nauci zove prirodna stopa nezaposlenosti. Ona služi kako bi se uvek među nezaposlenima čuvala "rezervna radna snaga" koja služi kako bi se uposlena radna snaga sve vreme držala u iluziji o srećnoj poziciji zaposlenog, bez obzira na mala primanja i time suzbila svaka pomisao na otpor.

Izgleda da ipak ne treba biti Šerlok Holms da bi se rešio zločin. Negde je zapelo i krenulo nepoželjnim putem po vladajuću klasu. Ona je u Srbiji sprovela globalni trend, ali polako globalni trend počinje da biva i reakcija na ovaj prethodni trend mera štednje. Pre nekoliko dana milion ljudi je izašlo na ulice Rima, jedne od zemalja koja može biti paradigma neuspešnosti mera štednje, odnosno njihove uspešnosti samo po vladajuću klasu. Ako su pronašli svoj interes u ispunjavanju globalnog trenda i nametnuli mere štednje, onda se mogu početi pripremati i na implementaciju globalnog trenda otpora. On ne mora doći sutra ni prekosutra, ali on će doći. Kad?  Ima jedna sjajna legenda iz perioda vladavine Miloša Obrenovića koji se nakon što je odlučio da podigne poreze suočio sa informacijom da se narod buni. 

-Diži još poreze, na to će Miloš.

- Ali gospodaru, narod je sve glasniji!

- A ti još povećaj, odgovori Miloš.

Posle nekog vremena Obrenović dobija informaciju da se narod ućutao.

- Spuštaj poreze, zavapi Miloš!

I u nas će se narod ućutati, ali onda će već biti kasno da se "spuste porezi", čini mi se.(*)

*Na ovoj priči zahvaljujem Branku Vučiniću

Zašto nema otpora?

Simptomatična je jedna scena iz "Leta iznad kukavičjeg gnezda" za ovo naše vreme. U krugu sede svi štićenici specijalne ustanove za duševno obolele osobe. Džek Nikolson koji je tu poslat iz zatvora na proveru mentalnog stanja, saznaje da se istek njegove zatvorske kazne neće podudariti sa danom kada će biti slobodan da napusti duševnu bolnicu. Dakle uprkos tome što će njegova inicialna zatvorska kazna isteći, osoblje bolnice koje mu baš nije naklonjeno, zadržava pravo da ga u ustanovi zadrži koliko misli da je potrebno. Međutim, jedno drugo saznanje u tim momentima njemu je izmamilo osećaj neverice ozbiljnijih razmera. Uvidevši da ponovo postaje zatvorenikom ali ovoga puta bez presude, on se najednom nalazi pred saznanjem da su izuzev njega i još dvojice ili trojice pacijenata, svi ostali u toj ustanovi dobrovoljno, bez prisile. Više nego li nad svojim slučajem, on ostaje zatečen pred fenomenom pristanka na uslove na koje bi samo duševno bolestan čovek pristao. Aha, ali onda čini mi se, shvata da to jeste institucija za duševno obolele osobe.

Pri postavljanju naivnog pitanja oko toga zašto nema otpora u Srbiji kada je na sceni evidentna uspostava autoritarnog poretka, čini mi se da se često gubi iz vida to da ono što danas jeste, nije umnogome različito od onoga što se sanjalo pred kraj dvadesetog veka. Tri uslova koja je "Otpor" kao glavna antimiloševićevska politička organizacija postavljao, ticala su se toga da Milošević više ne bude predsednik, zatim slobodnih izbora koje će priznati ceo svet i uspostave "normalnog društva". Od ta tri zahteva, jedino prvi nije sklon različitim tumačenjima. Slobodni izbori mogu se razumeti na nekoliko načina, ali recimo da nam je i tu (makar za ovu priliku) jasno o čemu se radi. Treći zahtev koji je trebalo da bude nekakva posledica ispunjenja prethodna dva, ipak ostaje da visi u prostoru opšteg ili je tako barem izgledalo 2000. godine, kada je svrgnut Milošević. Ono što se u "Otporovim" spotovima ili predizbornim sloganima i programima opozicionih stranaka podvodilo pod "normalno društvo", bilo je isto ono uređenje koje su baštinili podržavaoci i finansijeri celokupne opozicije krajem devedesetih. Normalno društvo dakle, jeste ono koje neguje nacionalni identitet. Ono politički homogenizuje, dok ekonomski raslojava. Ono je nominalno demokratsko, praktično usko interesno. Kao takvo, oligarhijsko, ono uništava političko u politici koju svodi na simbiozu bahatosti i umerene aristokratske uglađenosti. Po potrebi, poredak pod kojim obitava "normalno društvo" represivan je, ali samo u momentima kada je "normalno društvo" u opasnosti od nasrtaja neartikulisanih i stoga uvek opasnih masa. Ako ga napadne neka paralelna oligarhijska unutarnacionalna ili internacionalna struktura, ono uvek iznađe načina da deluje inkluzivno, barem kada je u pitanju horizontalna odnosno klasna saradnja. Kolač je deljiv na više delova onda kada kolač raste. U "normalnom društvu" on raste onda kada se od naroda uzima više, kada im se smanjuju penzije i plate, kada ih se represivnim merama primorava da ispunjavaju obaveze prema eliti iznad svojih mogućnosti, a da žive ispod objektivne granice siromaštva.

Nije mi zato baš najjasnije, šta znače svi ti pozivi "građanske Srbije" na otpor i protiv koga bi taj otpor trebalo biti usmeren. Građanska Srbija pobedila je 2000. godine i ovo što imamo danas upravo je otelotvorenje građanskoga sna. Iz Evropske Unije stižu samo reči hvale za reforme koje će ojaditi ljude, što i ne čudi jer iz perspektive EU to jeste "normalno društvo". Na delovanje neofašističkih organizacija, njihove molebane po ulicama prestonice, tamo neko marširanje četnika na Novi Pazar ili skandiranja na stadionu niko ne reaguje jer fašista bogu hvala ima u svim "normalnim društvima". To je zapravo cena koju plaćaju demokratije. Zapravo, postojanje fašizma je dokaz da demokratija postoji! Sve je to dakako normalno...Eno ga, premijer ima zakazano predavanje na LSE (Londonskoj školi za ekonomiju). U najavi ne piše ništa o tome šta će biti tema, ali pretpostavljam da neće biti "Kako ubiti 100 muslimana za svakog Srbina". To je neka davna prošlost, a "normalna društva" gledaju samo ka budućnosti.

Polako, došli smo i do toga zašto nema otpora. Prvo, zato što je današnje društvo ono isto koje su sanjali Miloševićevi opozicionari. Jedini problem koji oni imaju, jeste taj što su im opet zvečku uzeli Milošević i Šešelj, odnosno njihove reinkarnirane replike. Sada bi demokrate i "građani" da se bune, ali nemaju više fond za bunu. Baš kao što je Zapad do 1997 podržavao Miloševića pa ga naprasno "pustio niz vodu" i doveo opoziciju na vlast, tako i danas vlast ima punu podršku za sve što čini, ali im se kraj još uvek ne nazire. Nema dakle otpora, jer je otpor uzidan u današnji poredak. Zato ga se i ne finansira odvojeno, već sve ide o jednom trošku. Istovremeno, protiv onog dela društva koji bi mogao da pruži pravi otpor ovoj simbiozi duhova prošlosti i sadašnjosti  deluju zajedno sistem i gore pomenuti fašisti. Baš kao što je to kroz istoriju bio slučaj. Uz sve to, ova danas, otporaško - miloševićevsko - šešeljevska crno - crna koalicija ima pristanak naroda za sve što radi. Ona je uspela da stanje stvari predstavi kao nužnost, a proizvode tih "nužnih mera" čak i kao prirodne. Otuda bi i nas danas trebalo da zabrine, čak i više od naše pozicije unutar poretka u koji smo nasilno uterani, to što u njemu mnogi obitavaju svojom voljom. Da li su ljudi koji pristaju danas na poredak duševno oboleli? Ili su samo očajni, sputani, osiromašeni, istrošeni i unesrećeni? I u jednom i u drugom slučaju, treba im pomoć.